. Prilazi joj mlada aktivistkinja Helsinškog odbora s namerom da joj odgovori na gomilu pitanja. Postaje jasno da “manjinka” nije baš sasvim sigurna ni gde je Bosna, ni ko tamo živi. “Kada se to desilo, da li je to bilo onda kada je Bosna htela da se odvoji od nas?”, pita. “Ko je tu ubijen? Albanci?”, dodaje, pomalo bojažljivo, ali svakako radoznalih, bistrih očiju

 

Dinko Gruhonjić

 

– Kako ti izgleda ova izložba?

– Veoma je interesantna. Slike su zaista interesantne i treba ih videti.

– Zašto?

– Pa treba ih videti zato što su neobične slike. Znači, radi se o Srebrenici posle 14 godina…

– A znaš li šta se tamo desilo pre 14 godina?

– Pa ne tačno, ali sad ću da saznam sve!

– Koliko godina imaš?

– 27.

– Kada kažeš ne tačno, šta ustvari znaš?

– Pa po slikama vidim da se nešto veoma desilo… Ali barem se nadam da ću sada da saznam nešto više o tome.

– Koliko ste ti i tvoji drugari mogli da čujete o Srebrenici u našim medijima?

– Pa nisu mnogo čuli o tome… Mislim da su jako malo informisani.

*

Ovaj dijalog vodio sam sa jednom od posetiteljki akcije novosadske Omladinske grupe Helsinškog odbora za ljudska prava. Mladi iz ove nevladine organizacije odlučili su da svakog 11. u mesecu organizuju izložbe fotografija, projekcije filmova i razgovore o Srebrenici, uvereni da mladi u Srbiji veoma malo znaju o Genocidu koji je počeo 11. jula 1995. godine. Akciju će organizovati, kažu, sve dok Ratko Mladić ne bude izručen Haškom tribunalu. Navode da se plaše da će ovaj projekat potrajati, iako su se za ovu priliku potrudili pa izradili fotomontažu Mladića iza rešetaka i s robijaškom kapom na glavi.

Kada sam isključio mikrofon, devojka s kojom sam razgovarao me pitala da li se jako osetio akcenat njenog maternjeg jezika. Ona je iz Novog Sada, navodi, ali “akcenat se definitivno oseti, zar ne?”, pita bojažljivo, nevešto glumeći bezbrižan osmeh. Kažem joj da mi njen akcenat zaista ništa ne znači i da više marim za neke druge stereotipe o devojkama iz “manjine” kojoj pripada. Naprimer, za one o njihovoj lepoti. Gleda me zbunjeno.

Prilazi joj mlada aktivistkinja Helsinškog odbora s namerom da joj odgovori na gomilu pitanja. Postaje jasno da “manjinka” nije baš sasvim sigurna ni gde je Bosna, ni ko tamo živi.

“Kada se to desilo, da li je to bilo onda kada je Bosna htela da se odvoji od nas?”, pita. “Ko je tu ubijen? Albanci?”, dodaje, pomalo bojažljivo, ali svakako radoznalih, bistrih očiju.

Palim cigaretu i jedva odolevam da se ne umešam, slušajući mladu aktivistkinju kako joj pruža ne baš precizne odgovore o Bosni, o Srebrenici, o Mladiću… Uspevam da odolim pedagoškom pokroviteljskom porivu, sedam u auto i odlazim.

Još sam pod utiskom filma The Reader, koji sam konačno odgledao prethodne večeri. I sada još ova epizoda s izložbom o Srebrenici. Vozeći, uspeo sam samog sebe da opečem cigaretom, što me povratilo iz razmišljanja. Shvatam da odavno više uopšte nisam iznenađen kada čujem da neko u Srbiji ne zna čak ni da se desio Genocid, a kamoli pojedinosti o Srebrenici.

Više me boli taj bistri i stidljivi pogled devojke koja se pomalo plaši svog akcenta. Ona je imala 12-13 godina kada su, uz bolne, jezovite krike žena i dece, u Potočarima odvajali muškarce od žena. Roditelji su je očigledno brižljivo “čuvali” od groznih saznanja. Možda su joj objasnili i da je ona “manjinka” i da ti prokleti ratovi samim tim nisu “njihovi”. Možda je htela da mi poruči da je taj akcenat pravi izgovor za potpuno neznanje o tome šta se to “veoma desilo” u Bosni.

Pošto sam u međuvremenu postao dobar psiholog-amater za čitanje straha iz ljudskih očiju, nemam dilemu: ova devojka se plaši svoga akcenta. Ne može protiv njega, a tako bi to htela, barem u nekim situacijama. A šta je razlog za njen strah, možemo samo da zamislimo. Sigurno ne to što ju je neko pohvalio u, recimo, gradskom autobusu u Novom Sadu, kada je čuo taj “čudni jezik” koji se u Vojvodini govori već 400 godina.

Lako mi je da je zamislim kako odlazi iz Vojvodine i kako prolaze godine dok se, u “matičnoj” zemlji ili u nekoj drugoj, ne oslobodi tog pogleda strašljivog zamorca kada počinje da priča. Lako mi je da zamislim kako uspeva sebe da ubedi da ona, kao “manjinka”, nije ni bila dužna da zna šta se to “veoma desilo”, zahvalna roditeljima koji su je “sačuvali”…

Nije mi, međutim, lako da zamislim budućnost postgenocidne dece koja se igraju na ćilimima satkanim od kostiju iz masovnih grobnica dok im roditelji lažu da je reč o skupocenim persijskim sagovima.

Ili, što bi pesnik predgrađa Balašević rekao: “(…) crne senke što se gnezde u ljudima nadleću me kao gavrani… Nekada sam putovao po mesecu… Kroz vilajet pun hajdučije… A sada me oči ljudske plaše više nego vučije…”