Moler je u onom što je počelo kao poslovni dogovor otkrio mnoštvo stvari koje nije mogao ni slutiti, a koje su se sad činile logičnim. Poslovice, uzrečice, čak i gatke, ponekad nas iznenade svojim značenjima koja nismo mogli ni zamisliti
, koji mu je predavao u školi i sam bio pisac.</p>
<p>– Želim to napisati kao što sam pisao u školi.</p>
<p>– Svi mi imamo neku takvu priču koju želimo ispričati. Samo oni koji zaista jesu pisci odu korak dalje.</p>
<p>– Izgledalo je u školi…</p>
<p>– Škola na koju misliš samo je stara, ruinirana zgrada. Istinska škola je sve oko nas. I u nama.</p>
<p>– Znam.</p>
<p>– I kako se zove tvoja mala priča u kojoj je skriven roman?</p>
<p>– Moler je izišao u pet sati.</p>
<p>– Nevjerovatno. Je li sreo Markizu?</p>
<p>– Koju Markizu? Kakvu markizu? Sve sam mogao očekivati, ali ovo ne razumijem.</p>
<p>– Otkad se ti baviš književnoteorijskim problemima?</p>
<p>– Zaista vas ne razumijem.</p>
<p>– Tvoj naslov više nego jasno upućuje na to. Dok si mi pričao, nisam na to ni pomislio, ali priča bi se mogla sagledati i iz tog ugla. Ukoliko ne znaš, ispričat ću ti ukratko. Paul Valéry je jednom kazao da ne piše romane i ne voli ih jer u njima postoje rečenice kao što je “Markiza je izišla u pet sati”.</p>
<p>– Baš u pet?</p>
<p>– U pet. Mnogo se raspravljalo o toj njegovoj rečenici. O trivijalnosti u književnosti i drugim pogledima na svijet. Mnogo godina kasnije, Claude Mauriac je napisao roman <em>Markiza je izišla u pet sati</em>.</p>
<p>– Sad je nekako jasnije.</p>
<p>– Kad daješ takav naslov, podrazumijeva se da si toga svjestan.</p>
<p>– To je samo slučajnost. Moler kojeg poznajete je zaista izišao u pet sati. To je bio početak priče…</p>
<p>– Nema slučajnosti. Stvar je samo u tome kako na događaje gledamo.</p>
<p>– Ja sam bio moler. To mi je posao dok ne nađem nešto u struci. Ukoliko ikad nađem.</p>
<p>– To sam i pretpostavio. I prije si pomagao starom, koliko se sjećam. Ipak, ta činjenica je nešto sasvim drugo kad je u priči.</p>
<p>Zašutjeli su jer se više na tu temu nije imalo šta kazati.</p>
<p>– Šta ćeš sa starcima? Hoćeš li učiniti to što treba? I na vrijeme? Nemoj ih razočarati.</p>
<p>– Možda čak i nešto više. Razmišljao sam da izvadim stare valjkove i svaku prostoriju obojim drukčije. Onako kako budu željeli. Sa slavujima i lišćem. I svime čega se sjećaju do dana današnjega.</p>
<p>– Namijenila ti je sudbina, izgleda, moj Envere, da budeš majstor više zanata. Tvoje je kako ćeš joj odgovoriti.</p>
<p> </p>
<p> </p>
<p> </p>
<p> </p>
</div><!-- entry-content -->
<footer class=)
Prethodni članak
Red ravnogorskih pjesama, red sevdalinkiSljedeći članak
U šta se pretvorio jedan zapis o genocidu
PROČITAJTE I...
SAMO SE ISTI PREPOZNAJU I RAZUMIJU
Samoća je neka vrsta smrti. Odeš u džamiju, u šetnju, vidiš se s prijateljima, ali kad se kahve popiju i priče ispričaju, tromo, bezvoljno, jer znaš šta te čeka, vraćaš se u nešto iz čega si tek nakratko i prividno pobjegao
Treći dan na Majevici i jedno bure za četnike
“Uskoro će krenuti”, dobaci vojnik koji je bio do nas, “uvijek kreću nakon što prestane artiljerijska priprema.” Palo je još nekoliko granata, a onda je sve utihnulo. Čulo se samo pojedinačno puškaranje koje je dopiralo s naše lijeve strane; stari recept koji su oni koristili za odvlačenje pažnje, mada mi nismo bili tako naivni da u to povjerujemo