Nešto se dogodilo s Gelenderom. A šta, niko ne zna. Pitao sam konobaricu, ali ni ona mi nije znala ništa reći. Jedino što sam pamtio iz razgovora bili su sihir i ljubav
 i vidim da za jednim stolom sjedi Gelender. Čudan mi nekako kao da je dotad govorio sam sa sobom.</p>
<p>– Šta ima? – rekoh umjesto pozdrava.</p>
<p>– Ništa.</p>
<p>Lijepo okruglo ništa. Nije gledao u mene. Tek sam tad shvatio da nešto s njim nije u redu. I lica za drugim stolovima su mi to govorila. Neko mi je čak nešto pokazivao išaretom, ali u tom trenutku nisam razumio. Zaista, nikad ga takvog nisam vidio. Privlačila ga je izgleda neka tačka na zidu. Onda me ipak pogleda.</p>
<p>– Šta si rekao?</p>
<p>– Ništa.</p>
<p>– Mislio sam… nije važno…</p>
<p>– Zar se nešto dogodilo?</p>
<p>– Nije, koliko ja znam.</p>
<p>Duboko smo šutjeli. Mislio sam o događajima zadnjih dana i mjeseci. I shvatih da ga poprilično dugo nisam vidio. Izgledao je izmješten iz svijeta.</p>
<p>– Gledao si utakmicu? – zapitah.</p>
<p>– Ne znam… jesam… bila je dobra…</p>
<p>Nije bilo razloga za nastavak razgovora.</p>
<p>– Ona je posebno dobro igrala – reče nakon dosta vremena.</p>
<p>– Nisam mislio na žensku utakmicu.</p>
<p>– Aha. Naravno. Mada su i njihove zanimljive…</p>
<p>– Znaš kako Picasso slika žene?</p>
<p>– Znam.</p>
<p>– Mislim na onu njegovu fazu…</p>
<p>– Kubističku?</p>
<p>– Tu.</p>
<p>– Ne slika tako samo žene. Sve slika iz više uglova.</p>
<p>– Znam, ali mene ovo zanima… znaš… takva je ona.</p>
<p>– Ko?</p>
<p>– Nije važno.</p>
<p>I okrenuo je glavu od mene. Zagledao se opet u zid.</p>
<p>– Mogao bih ti ispričati jednu anegdotu u vezi s tim…</p>
<p>Izgledalo je da me ne čuje.</p>
<p> </p>
<p>– Ustvari, on je potpuno ćoškast, čak je i ćoškastiji nego ona.</p>
<p>– Koji sad on?</p>
<p>– Otac.</p>
<p>– Čiji otac?</p>
<p>– Zar je važno?</p>
<p>– Pokušavam povezati…</p>
<p>– Niko to ne može povezati.</p>
<p>– Zašto mi onda sve to govoriš?</p>
<p>– Ne znam ni sam, ali ti stalno pitaš nešto nevažno…</p>
<p>– Gelendere, bolan, ja sam. Šta se dogodilo?!</p>
<p>– Ništa. Samo što nema više Gelendera. Znam da si ti i znam ko si ti, ali u ovom trenutku sve je to nevažno.</p>
<p>– Pitam se šta je u ovom svijetu uopće važno…</p>
<p>Očito se pitao i on jer je utonuo u duboku šutnju.</p>
<p>A zid u koji je gledao nije nudio nikakve odgovore.</p>
<p> </p>
<p>– Znaš šta – viknu on i grozničavo se zagleda u mene – Nikad joj to neće uspjeti! Nikad, razumiješ li?! Iza svega toga je neka spletka i zlo mi je zbog tog. Što je učinjeno, učinjeno je. Glumiti da nije još je gore. Nisam ni ja veslo sisao. Neka joj bude kad tako hoće. A i meni. Razumiješ?</p>
<p>Nekako je očajno provlačio prste kroz kosu i gledao me kao da iščekuje odgovor ili bilo kakvu riječ.</p>
<p>– Ništa ne razumijem – rekoh tiho, ali razgovijetno. Zagledao se u mene kao da želi otkriti šta s time mislim reći. Nisam ništa mislio. Nisam ni znao o čemu govori.</p>
<p>– Možda je i tebe stigao neki sihir.</p>
<p>– Mnogo smo učili, ali do tog izgleda nismo stigli.</p>
<p>Oborio je pogled i ustao.</p>
<p>– Uostalom, tebe se to svakako ne tiče. I još nešto: on je stalno kubistički slikao ljubav. Jer je shvatio. Ostaj mi dobro – kazao je odlazeći. Ostao sam u šutnji dok uobičajeni žagor nije preplavio malu prostoriju. Očito, nešto se dogodilo s Gelenderom. A šta, niko ne zna. Pitao sam konobaricu, ali ni ona mi nije znala ništa reći. Jedino što sam pamtio iz razgovora bili su sihir i ljubav. Pitao sam na ulici onog što mi je išaretom slao znakove šta se zbiva u Gelenderovu životu, ali taj mi nije znao mnogo kazati. Osim da ga je jedanput slučajno vidio s nekom ambasadoricom. Ko je ambasadorica? Čija? Nije znao. Ko je njen otac? Ni to nije znao. Valjda naredbodavac? Iako je ambasadorica, ipak je prije svega žena. “Dobrodržeća žena”, kazao je.</p>
<p>I Gelender se dobro držao. Još je bio mlad. Inteligentan, obrazovan, uvijek se dopadao ženama, znao jezike… Ko zna gdje i kako, ali očito je bilo vrijeme da se ponovo zaljubi. Ta ga je ljubav nesumnjivo dovela u čudno stanje. Izgleda da je imala svoje sihire koji su poremetili njegov život. Poslije tog dana nije više dolazio u “Išaret”. Kao što se kaže: “Koga nema, o njemu se govori.” Ta izreka nije vrijedila u njegovu slučaju. Niko ga nije spominjao, niti bilo šta što bi moglo imati veze s njim. Tako je ostalo.</p>
<p>Možda je kao pratilac svoje dobrodržeće žene ambasadorice negdje u Gvatemali, Poljskoj ili Gruziji… Možda? Volio bih da vjerujem u to. Ipak, nikad ništa nisam saznao. Novosti su se zaustavljale negdje na putu.</p>
<p> </p>
<p> </p>
<p> </p>
<p> </p>
</div><!-- entry-content -->
<footer class=)
Samoća je neka vrsta smrti. Odeš u džamiju, u šetnju, vidiš se s prijateljima, ali kad se kahve popiju i priče ispričaju, tromo, bezvoljno, jer znaš šta te čeka, vraćaš se u nešto iz čega si tek nakratko i prividno pobjegao
“Uskoro će krenuti”, dobaci vojnik koji je bio do nas, “uvijek kreću nakon što prestane artiljerijska priprema.” Palo je još nekoliko granata, a onda je sve utihnulo. Čulo se samo pojedinačno puškaranje koje je dopiralo s naše lijeve strane; stari recept koji su oni koristili za odvlačenje pažnje, mada mi nismo bili tako naivni da u to povjerujemo
