Ne treba nikakav dokaz da su vaše glave prepune korektorskih grešaka. Onih tipičnih. Časopis se zove Stav i samo u korektorskim greškama, s dodatim r, može postati Stvar ili Strav. A to r valjda je od rog i rogat. Posve vidljivo. Ostalo je nevidljivo
.</p>
<p>Skrivam se djelomično jednom od brojnih ljetnih kapa koje su mi uglavnom ostale iz ranijih vremena. Međutim, nije to u pitanju. Za jednim stolom sjede H. i Jusuf H. i zaista se trude pokazati kako me ne primjećuju. Očito su pročitali ono što sam objavio i uvrijedili se. Svi ostali šute. Iščekuju šta će se dogoditi.</p>
<p>Najednom u čitavu priču uskoči tajanstveni Čarlama. To me iznenadilo. Nije mu to bio običaj. Sjeo je veselo s njima i dozivao me da i ja tu sjednem. Kao da je znao o čemu je riječ i to ga je uveseljavalo. Možda je i pročitao? Počelo mi je bivati neprijatno što sam uopće svratio. Na kraju sam ipak sjeo. Neka se stvar razjasni.</p>
<p>– Vi ste kao ljuti? – započe Čarlama bez uvoda.</p>
<p>– Nadovezao se na nas u časopisu.</p>
<p>– Koji časopis?</p>
<p>– Mislim da se zove <em>Stvar</em> – reče Jusuf H. – i nas dvojicu po ko zna koji put tamo spominje.</p>
<p>– Je li pod pravim imenom?</p>
<p>– Nije to nikakva <em>Stvar</em>, nego <em>Strav</em> – upade H., a onda nadoda s dodatnom žestinom – njega navodi kao Jusuf H., a mene samo kao H.</p>
<p>– I šta je sad u tome sporno? Pseudonimi se koriste za uočljive likove. Čak i sami pisci pišu pod pseudonimom.</p>
<p>– Pisci?!</p>
<p>– Jedva dronjavi kolumnisti.</p>
<p>Baš su bili bijesni. Nasmija se i Čarlama.</p>
<p>– I kako ste se prepoznali?</p>
<p>– Zar je to teško? – dobaci neko s drugoga stola. Svi su izgleda pratili sa zanimanjem.</p>
<p>– Napisao je da sam ćelav i …</p>
<p>– I jesi ćelav.</p>
<p>– Što jest – jest. Jesam. Ipak je to bezobrazno.</p>
<p>– A ja sam rogat?! Hoćeš li i to dokazivati?</p>
<p>– Misliš da treba?</p>
<p>– Zašto ne? Danas sve treba potkrijepiti dokazom.</p>
<p>– Onda ću samo reći da su nevidljivi.</p>
<p>– Ko?</p>
<p>– Rogovi.</p>
<p>– To je bilo kao duhovito?!</p>
<p>Odlučih se da pokušam završiti ovaj razgovor.</p>
<p>– Ne treba nikakav dokaz da su vaše glave prepune korektorskih grešaka. Onih tipičnih. Časopis se zove <em>Stav</em> i samo u korektorskim greškama, s dodatim <em>r</em>, može postati <em>Stvar</em> ili <em>Strav</em>. A to <em>r</em> valjda je od rog i rogat. Posve vidljivo. Ostalo je nevidljivo.</p>
<p>– I cinker je.</p>
<p>– Ko je, bolan, cinker?</p>
<p>– On. Napisao je da pušim u bolnici. A to je strogo zabranjeno. I objavio u tom svom časopisu.</p>
<p>– I svima je jasno da si to ti?</p>
<p>– Nije baš tako, ali zna se.</p>
<p>Onda smo svi zašutjeli. Neka se sjena nadvila nad nama. Kao teška optužba. Zaista sam to napisao, ali to je poznata stvar. Igra s bolešću, kućnim redom i sa samim sobom. U svakom slučaju, daleko od bilo kakve denuncijacije. Možda se uplašio? Zašto sad? Daleko od kućnog reda jer je ovdje u svom kućnom redu.</p>
<p>Napokon, nakon zaista dugog i neizvjesnog razmišljanja, Jusuf H. progovori nekako kao da reže, slog po slog, jasno, glasno i neopozivo. Zvučalo je kao presuda.</p>
<p>– Ne zovem se Jusuf H.</p>
<p>– To je u počast.</p>
<p>– Počast?! Kome?</p>
<p>– Kafki. Kome bi drugom?</p>
<p>– Tako, znači, njemu počast, a nama… – i on izuzetno teatralno pokaza svoj srednji prst.</p>
<p>– Sve je ovo pogrešno. Nije to tekst o vama, nego o nama. Kako živimo i razmišljamo. Šta nam se događa.</p>
<p>– I sve to u počast?!</p>
<p>Čarlama je odavno umuknuo i sad je samo gledao u zid kao da je tamo otkrio nešto izuzetno zanimljivo.</p>
<p>A priča u “Išaretu” bivala je sve tamnija i tamnija.</p>
<p>– Ponavljam ti, čovječe! Ne zovem se Jusuf H. To je suština.</p>
<p>– Nije se ni Jozef K. zvao Jozef K.</p>
<p>– Kakve to sad ima veze?!</p>
<p>H. odgurnu stolicu i ceremonijalno ustade. Pogleda na sve četiri strane oko sebe i podsmješljivo reče:</p>
<p>– Ni ja se ne zovem H.</p>
<p>Nije izgledalo nimalo uvjerljivo.</p>
</div><!-- entry-content -->
<footer class=)
Priče su mu bile raznovrsne. Od nekih koje su nešto značile samo njemu do nevjerovatnih. I govorile su o zemljama i gradovima u koje je vozio. Na sjever do Skandinavije, na jug do mora, na zapad kroz sav Mediteran, na istok do Mezopotamije
Unuk Jusuf stajao je u spomen-kući i pitao se gdje se sve to dogodilo. Didova bilješka i crteži bili su nešto poput vodiča. I misao, prelijepa misao koja mu je zapljusnula svijest (Je ne puis plus, baigné de vos langueurs, ô lames). – Nešto si kazao? – Ne. Pomislio. – Šta? Ako nije duboka tajna? – Ne mogu više, kupan čežnjama vašim, o, vali. – Šta je to? Stih? – Vaš stih. Ne vjerujem da ste ga zaboravili jer živite u skladu s njim
