Zijo Rizvanbegović ne priča puno. Kako kaže, najviše šuti. Jedino sa ženom pođahkad progovori, ali su jedno drugom već sve ispričali, pa i ti razgovori ne traju dugo. Srećom, tog je dana Zijo bio posebno nadahnut i pričao je o nekim epizodama iz svog života. Ni najzanimljiviji holivudski film ne može se mjeriti sa Zijinim životnim putem. Kao neki drevni mudrac, ovaj nesvakidašnji pripovjedač zna kako držati pažnju slušalačke publike

Piše: Hamza RIDŽAL

Džamija Ali-paše Rizvanbegovića u Stocu smještena je između dvaju rukavaca Bregave na ulazu u grad. Ova ljepotica sagrađena u 18. stoljeću poznata je i kao džamija hadži Saliha Bure ili Podgradska džamija. Srušena 1993. godine od strane ekstremista HVO-a, proglašena je nacionalnim spomenikom Bosne i Hercegovine 2003., a napokon obnovljena 2010. godine. Danas je džamija pusta. Tek pokoji putnik namjernik svrati u nju da zahvali Bogu na nebrojenim blagodatima. Ponekog i besputica nanese, pa zaluta i u džamiju. Ali, ko god dođe u kamenu bogomolju dočeka ga sijeda brada Zije Rizvanbegovića, potomka Ali-pašinog, koji neumorno brine o čistoći džamije i harema, održava mezare dvojice velikana u njenom haremu, pušta ezan i klanja, najčešće sam, održavajući tako džamiju živom.

Zakoračio je u deveto desetljeće života, ali su njegova energija i snaga u očitoj koliziji s izvodom iz matične knjige rođenih. “Bujrum, djeco, bujrum”, ozarene čehre doziva dedo, vidjevši da je manja grupica svratila obaviti namaz i poselamiti šejha Halida efendiju Salihagića, koji je ukopan ispod džamije, i Ali-pašu Rizvanbegovića, kojem su pored velikog šejha podignuti nišani, da se ima gdje Fatiha proučiti. Kažu da ruh koji je napustio tijelo prilikom smrti ostaje živjeti, a budući da je mezar kuća ruha, a da se stolačkom begu ne zna tačno mjesto ukopa, podignuti su mu nišani i obilježen mezar u njegovom rodnom gradu.

Sjedosmo na džamijske sofe, u halku oko stare sinije, a Zijo zauze mjesto u pročelju. Ne priča puno. Kako kaže, najviše šuti. Jedino sa ženom pođahkad progovori, ali su jedno drugom već sve ispričali, pa i ti razgovori ne traju dugo. Srećom, tog je dana Zijo bio posebno nadahnut i pričao je o nekim epizodama iz svog života. Ni najzanimljiviji holivudski film ne može se mjeriti sa Zijinim životnim putem. Kao neki drevni mudrac, ovaj nesvakidašnji pripovjedač zna kako držati pažnju slušalačke publike. Iako je pričao o svemu, pa i o nekim bolestima o kojima se izražava medicinski precizno, najviše je kazivao o svome životu. A neke epizode iz njegova života nadilaze granice ljudske mašte. Kako zapisa Milan Kundera, književnost nije ni izbliza maštovita kao život.

Ostati vjernik, ostati čovjek

Zijo je cijeli svoj život proživio kao vjernik. Još je pedesetih godina prošlog stoljeća isleđivan od strane komunista, a jedne je prilike jedva izbjegao vješanje. “Godine pedeset i prve, oni su mene tražili da se priključim partiji. Kažu, njima trebaju ovakvi momci, oni će meni pomoć. Kao da meni treba njihova pomoć. Tražili su od mene da ukabulim i posvjedočim protiv jedne muslimanke da je uradila nešto što nije, pa bi dobila zatvora bi gajri hak. Ja to nisam uradio. Ona nije otišla u zatvor, a ja malo dobio batina. Pa tamam”, kazuje Zijo, ističući da se ni tokom komunizma pred njim nisu smjele dirati vjerske svetinje. Jedne je prilike na basamacima džamije u kojoj je danas mutevelija zatekao jednog Ibru kako jede svinjetinu baš tu, pred džamijom.

“Meni se prevrnu pred očima. Jamio sam ga i bacio niz basamake, mogo je mrtav ostat. Sutradan krenem uz čaršiju, kad sretnem njegovu sestru Melku. Starija je ona bila od mene. Kad sam je vidio, sebi sam rekao da šutim štagod da mi ona rekne. Ipak je ona njegova sestra. Pita ona mene jesam li ja bacio Ibru. Velim da jesam. Kaže ona: ‘Svi smo ga napali kući kad smo čuli šta je uradio.’ Poslije par dana, došao je Ibro u kafanu i tu me zatekao. A ja odmah jednu stolicu preda se, biva, ako je došo da se bijemo, da sam spreman. A vidi se na čehri kakvog je raspoloženja insan. Vidim ja, nije on za bitke. Pita može l’ sjest, velim: ‘Bujrum.’ Kaže on: ‘Babina mi rahmeta, nikad više neću okusit onu poganštinu!’ Eto, nekad je soha bolja od dove”, ističe Zijo.

Tokom komunizma skupljao je novac za efendiju Izeta Terzića, koji je tih godina službovao u Stocu. Bilo je, kaže, i komunista koji su davali novac za efendiju, ali nisu dali da ih Zijo upiše po imenu. Tako se borio da efendija ostane u Stocu iako mu je plata bila neredovna i uprkos problemima koje je imao s načelnikom Vinkom Džakulom. Jedne večeri, Zijo je izišao u šetnju i sreo dječaka Emira u čaršiji. “Zvali su ga Balumbo. Pitam ga šta će on u ta doba u gradu, a on slegnu ramenima. Pitam ga gdje spava, a on reče da spava na jednom brdu već deset dana jer ga je babo istjero iz kuće. ‘Hajde ti sa mnom’, velim ja njemu. I tako, ostao je kod mene nekolike godine. Ja sam ga zanatu naučio, odškolovo ga, a niko od njegove porodice nikad nije upito za njega. A mali je bio samo taki insan, rahmet mu duši, poginuo je u saobraćajnoj nesreći. Ja sam ga odgojio kako sam znao i umio. Nije pio, nije upado u loše društvo. Jedino je pušio. Ali je mene volio i cijenio. Da sam mu reko da mi treba top iz Italije, on bi odmah otišao da mi to donese”, kaže Zijo.

Tajanstveni zikir u blagajskoj tekiji

Uoči same agresije na Bosnu i Hercegovinu, Zijo je primijetio da se u Stocu ljudi grupiraju po nacionalnoj pripadnosti. “Bio je jedan Momo, srpski vojvoda, s kojim sam se prije i družio. A vidim ja, on mene izbjegava. Jednog dana ga sretnem i velim: ‘Stani, Momo, da ti kažem. Spremili su me iz vrha da ti kažem: Ako ikom dlaka s glave bude falila, mi nikog ne znamo nego tebe, pa pazi šta radiš.’ On samo što nije podase propo. A niko me, dina mi, nije spremio, nego moja mahnita pamet”, kaže Zijo.

Početkom agresije na BiH otišao je u blagajsku tekiju i imao šta vidjeti. “Tekija je bila zapušćana svakom poganluku. Jedan Meho Šuko, alarahmetile, i ja smo tražili ljude da to očistimo. Komandant Esad Šejtanić dao nam je čitav radni vod da očistimo tekiju. Bilo je tu 30-40 ljudi. Vjeruj mi, dvadeset dana se tekija čistila od pesinluka. Nije bilo pravog kreča, pa smo nabavili nekakav kreč i okrečili zidove. Uglavnom, ja dobijem tekiju na zaduženje, da o njoj vodim računa”, pripovijeda Zijo. Bio je dobio još dva-tri čovjeka, kako kaže, ali su oni ostali kratko. Tako je Zijo ostao sam u tekiji u Blagaju, i tu proveo četiri godine.

“Nije lahko sam biti. Jedan kilometar oko mene nije bilo nikog većinu vremena. Meni sin kaže, a bio je dobar borac, da ne bi smio noćiti u tekiji za vas dunja. On radije s mitraljezom ide na liniju. Ja sam ostao sam u tekiji. Kad, u neka doba noći, čujem tekbire i melodično učenje zikira. Po mojoj procjeni, otprilike trideset glasova je učilo. Nisam nikad mogo odrediti s koje strane dolaze glasovi. Kad se to desilo prvi put, nije mi bilo svejedno. Da imam barem sahat pa da vidim koliko je sahati, da imam makar cigar da zapalim… Hajde što sam gladan, na to sam naučio. Tih je godina u stomaku svirala lahka muzika, samo nisam mogao da odredim je li svirao Bach ili Mozart. To se dešavalo pretežno svaku večer, u gluha doba noći. Da se razumijemo, ja po prirodi nisam strašljiv. Ako šta dolazi s neprijateljske strane, imam nekakvu puščetinu pa se ne bojim. Ako dolazi sa, lanet ih bilo, šejtanove strane, proučit ću Ajetul-Kursiju i puhnut, pa će oni pobjeći. Ali ovo nije moglo bit s tih strana. Neće šejtan tekbira, siguran budi! Ovo je moglo bit od Allahove strane, a onda je svakako dobrodošlo. Ali, nije insanu svejedno”, prisjeća se Zijo.

Kaže da se to dešavalo skoro svaku večer u četiri godine njegovog boravka u tekiji. Iako mu u početku nije bilo svejedno, kasnije se, kako kaže, toliko navikao na tajanstveni zikir u blagajskoj tekiji da mu je bilo neobično kad ga, u rijetkim noćima, ne bi čuo. Većinu vremena tokom boravka u Blagaju proveo je u borbi za goli opstanak. Ponekad bi mu žena, kako kaže, pripremila neku pitu od trave, s malo brašno da travu drži na okupu. “To se i ne može nazvati pitom, ali opet, elhamdulillah, ne da ti to umrijet. Tolki je fukaraluk bio u Blagaju da ovdje niko nije imo upaljača. Glavinje su se prenosile iz kuće u kuću. Da Bog sačuva”, kazuje Zijo.

INTERVJU ZA CNN

Dok je čuvao tekiju u Blagaju, Zijo je dao preko 70 intervjua, što domaćim, što stranim novinarima. Dok je agresija na Republiku Bosnu i Hercegovinu još trajala, dao je intervju i za CNN. “Došlo je njih devet, među njima i Vera Kadrić iz Zagreba, zapamtio sam, da sa mnom rade intervju. Velim ja njoj: ‘Meni je preko glave intervjua, i novinara, i izjava. Ma ne dolazi u obzir’, rekoh joj. A ja onako bradat, pa sam im izgledo ko neki superduhovnjak, pa im još veća želja da sa mnom popričaju. Bio je tu jedan Dervo, fin čovjek, rahmet mu duši, pa ja njima velim da s njim pričaju. A Dervo će: ‘Ja Bogami ne znam ništa.’ Vidim ja da se teško njiha kutarisat, pa velim da ću dati intervju, ali ako mi plate 100 maraka za 5 minuta. A za 100 maraka sam tad mogo kupit tri kile brašna u Blagaju, i to dobro da otvorim oči da mi ne prodaju kreč”, kaže Zijo.

Novinari CNN-a pristali su da urade intervju pod tim uvjetima. Namjestili su kameru i osvjetljenje te uredili ambijent za snimanje razgovora. “Prije nego smo počeli, čuli su da pada granata. Prepali se oni, jadna ti majka. A ja ti skočim, skinem kapu pa na avliju i sve trčim. Pita ona mene šta radim, a ja velim da hoću da je ufatim. Hoću da im kažem da ih se ne bojim, da ta granata nama puno ne znači. A oni ne mogu da vjeruju šta vide. E hajde, sjeo sam da radimo intervju. Meni pade na um da su oni meni obećali 100 maraka, al’ su pare u njihovom džepu. I tamam ja odgovaram na jedno pitanje, kad mi to pade na um. Uhvatim se ja za grlo, zagrcnem se… Skočiše oni, pitaju šta mi je, a ja velim da mi tako ponekad dođe, samo zablokiram i ne mogu dalje. Pitaju može li mi šta pomoć, a ja velim: ‘Krupnu paru pogledam i dođem sebi.’ Skontaše oni i nasmijaše se, izvadiše 100 maraka i staviše preda me”, kaže Zijo, ističući da su pitanja bila teška i da je morao dobro paziti šta će reći.

“Pitaju me šta ja mislim o papi, a ja kažem: ‘Ako mislite na, estagfirullah, svetog oca papu, čuo sam da se taj čovjek puno moli Bogu za Bosnu. Što se tiče mene i mog naroda, ja bih volio da je on uradio nešto na političkom planu za nas, a mi ćemo se moliti, svako za sebe. Nek se papa moli za vas, a mi ćemo za sebe. Pitaju me odakle dolazi oružje i kako stojimo s municijom, a ja im odgovorih da, što se tiče nas i naoružanja, samo je sreća što Srbi nisu odnijeli oružje iz muzeja, pa imamo nešto od Austrije, nešto iz Prvog i Drugog svjetskog rata, i tako. A gledaju oni u mene i kontaju: ‘S kim mi imamo posla!’ Onda me pitaju ko je zametnuo ovaj rat. Sad, da joj kažem Evropa, Vatikan, masoni, pa to njima paše, tamam da me predstave kao nekog ekstremistu. Kažem ja njima, i to glasnije da kamera dobro uhvati: ‘Gospođo Vera, to pitanje je identično pitanju o utjecaju sunčanih pjega na seksualni život komaraca’, na šta se oni grohotom nasmijaše”, prisjeća se Zijo.

ČEKAM TE 118 GODINA, 6 MJESECI I 24 DANA

Tih je godina ima bradu do pasa. “Kad me ko pogleda, trnci ga jame. Ali dočekivo sam svakog ko bi došao u tekiju. Jednog dana, tamam ja uzeo abdest da klanjam, kad vidim otuda dolazi jedno trideset mostarskih mahlukata, što bi rekli elite, a pred njima dvojica s činovima na sebi. Skočih ja, vidim da su ta dva Turci. A da ti kažem, što gladan čovjek može imat inspiraciju i šta gladnom može pasti na um, sitom ne može nikako”, pripovijeda Zijo. Jedan od dvojice koji su predvodili grupu bio je komandant turskog generalštaba, a drugi pukovnik koji je porijeklom iz Sandžaka u ulozi komandantovog prevodioca. “Priđoše oni i nazvaše selam, rukovaše se sa mnom, a ja se u istom momentu dreknem na njega: ‘Đe si, ako Boga znaš, otkad te samo čekam!?’ Vidim ja, uskomešala se ova mostarska elita, imo sam dojam da će me u Bunu bacit. Kako sam se ja drekno na njega, on je skonto da je najavljen da će doći u tekiju, pa sad kasni, a da sam ja ters insan, pa ljut što on kasni. Reče on nešta prevodiocu, a on me pita: ‘Pa otkad ga čekaš?’ Velim ja: ‘Čekam ga 118 godina, 6 mjeseci i 24 dana!’ Vidim ja ovi mahlukati ne mogu da skontaju šta mu govorim. Prevodilac mu prevede šta sam reko. Vallahi billahi, nije mu trebalo ni pola minute da skonta šta sam mu reko. A ja sam nekoliko dana prije njihovog dolaska pročito kad je posljednji turski vojnik iz Bosne izišo, pa sam nabrzinu sračuno koliko dugo turski vojnik nije došo u Bosnu do ovog komandanta. Kad je on skonto šta sam ja njemu reko, skoči on na me i zagrli me. Komandant se nije odvajo od mene”, prisjeća se Zijo.

Godinu dana poslije tog događaja, krenuo je Zijo da traži nekog posla i zaradi nešto novca. U putu sretne jednog čovjeka pored kombija s turskim tablama. Sa Zijom je bio i jedan mladić koji je poznavao turski jezik. “Priđe onaj čovjek i pita: ‘Je li ovo onaj dedo što je dočeko našeg komandanta?’ Ja velim da jesam, a on će: ‘Znaš li ti da tvoja fotografija visi u turskom generalštabu? Taj je komandant opričao susret s tobom gdje god je stigao’, veli onaj čojek. A njemu su ovdje rekli da sam ja mrtav. Eto, tako sam dospio i u turski generalštab”, s osmijehom kazuje Zijo.