Od Hate Speach do Hate Silence – banalnost ravnodušnosti

Srbija je prošla, ako se posmatra period od dvadeset godina, 1989 – 2009, taj put od hate speach do hate silence (od poricanja do priznanja), od govora mržnje do ćutanja mržnje, do banalnosti ravnodušnosti. Banalnost ravnodušnosti je oblik posmatračkog ponašanje kada se završi rat, kada prođe situacija ekstremnog nasilja (Janja Beč, 2005). Ekstremno nasilje u obliku genocidnog procesa koji je počeo u aprilu 1992. u regionu Zvornika, regionu Bijeljine, regionu Prijedora, regionu Kotor Varoši, regionu Ključa, regionu Višegrada, završilo se 11. jula 1995. u Srebrenici u obliku genocida počinjenog bošnjačkom narodu. Banalnost ravnodušnosti kao oblik posmatračkog ponašanja ogromne većine ljudi je i preduslov da se genocid desi.

Postoji ogromna literatura o žrtvama, počiniocima pa i o spasiocima u situacijama ekstremnog nasilja pa tako i genocida, i to u svim oblastima; međunarodnom krivičnom pravu, međunarodnim krivičnim sudovima vojnim i civilnim (Ankara, Leipzig, Nurnberg, Tokyo, ICTY, ICTR, ICC ); u istoriji, sociologiji, psihologiji, literaturi, ratnoj fotografiji, ratnom novinarstvu, poeziji, muzici, slikarstvu, filmu, pozorištu ali je zanemarljivo mali broj radova na temu posmatrača. Samo nekoliko autora se bavilo ovom temom posmatračkog ponašanja u odnosu na počinioce i žrtve, pokušavajući da objasne kako je moguće prevazići posmatračko ponašanje aktiviranjem posmatrača i tako smanjiti potencijal za viktimizaciju (Ervin Staub, 1996). Posmatračko ponašanje pa tako i posmatrači nastaju u posmatračkoj situaciji koja je određena dužinom trajanja ekstremne situacije nasilja i fragmentacijom planiranja i izvršenja zločina. U zavisnosti od toga postoji razlika u niskom, srednjem i visokom stepenu posmatračkog ponašanja. Deset primera posmatračkog ponašanja u Holokaustu ukazuju na to da je samo pažljiva analiza konteksta i interakcije sa osobama koje su uključene u proces viktimizacije, može pomoći da se prođe kroz traumu, i možda, spreče negativni aspekti posmatračkog ponašanja u budućim mogućim kriminalnim radnjama (Dan Bar-On, 2002).

Zašto mi ljudi dozvoljavamo počiniocima zločina da nanose patnju žrtvama a da mi stojimo sa strane i posmatramo? Zašto nismo svesni trenutka kada se naše nedelovanje preokrene u destrukciju? Zašto samo tako zastrašujući mali broj ljudi pređe iz te posmatračke pozicije u aktivnu, pomažući žrtvi, kao spasilac u slučaju Srđana Aleksića koji je umlaćen 21. januara 1993. preminuo posle duže kome 27. januara 1993. u Trebinju od strane vojnika Vojske Republike Srpske kada je uspeo da spase život sugrađanina Bošnjaka Alena Glavovića (Dinko Gruhonjić, 2007) ili zaustavljajući viktimizaciju, kao borac u Pokretu otpora? (Ervin Staub, 1996). Posmatračko ponašanje je kontekstualno, situacijsko pre nego što je to lična karakteristika posmatrača. Individualistički stav “gledaj svoja posla” i “ne dešava se to u mome dvorištu/selu/državi”, zatim zastrašujući trend porasta privikavanja na nasilje na javnoj sceni, onda često prihvatanje da je žrtva sama kriva za to što joj se to desilo i da “su takva vremena bila”, teško shvatljivi paradoksalni moral počinioca zločina koji vraćaju u svoje sećanje detalje zločina i to sećanje im pomaže da “zaborave” ili potisnu ceo zločin u kojem su učestvovali i na kraju proces normalizacije posle zločina, su pet psiholoških konstrukta koji mogu da pojasne posmatračko ponašanje i posmatrače (Dan Bar-On, 1989).

Tri nivoa posmatračkog ponašanja

Proces normalizacije posle magnum crimen kao što je genocid, je važan psihološki konstrukt koji je deo realnosti i života posle genocida. To je ćutanje, tišina kao kombinacija onoga što se rečima ne može opisati (indescrible) i onoga o čemu se ne govori (undiscutable). To ćutanje i tišina posle genocida imaju svoje različite aktere i interese. Počinioci genocida namerno podržavaju, stvaraju i održavaju ćutanje i tišinu i računaju na specijalnu kombinaciju onoga o čemu se ne govori (tabui: stvari o kojima se u društvu ne može otvoreno diskutovati i govoriti) i onoga što se rečima ne može opisati (događaji i ljudi za koje mi nemamo reči da opišemo jedni drugima).

I žrtve i počinioci mogu želeti da normalizuju svoje živote i u toku i posle viktimizacije naravno iz veoma različitih razloga. Žrtve žele da sačuvaju svoj ljudski izgled uprkos fizičke patnje, ponižavanja i dehumanizacije koje su preživeli. Počinioci žele da sačuvaju svoj ljudski lik uprkos bestijalnosti koje su počinili. A posmatrači žele da kupe normalizaciju kao normalnost zato što ih to oslobađa moralne dileme o njihovoj sopstvenoj problematičnoj nedelatnosti, nedelovanja u procesu viktimizacije (Dan Bar-On, 1999).

Uvažavajući sve ove psihološke konstrukte, može se reći da ne postoje posmatrači kao takvi, kao karakterna crta ili tip ličnosti. Postoje mnogi oblici posmatračkog ponašanja. Postoje različite pozicije u tom ponašanju; očevidci, oni koji čuju o događaju, oni koji su daleko kao i različiti nivoi izloženosti procesu viktimizacije. Posmatrači nisu pravno odgovorni za zločinačka dela počinilaca. Ali danas je ljudska zajednica ipak došla do toga da iako posmatrači nisu pravno odgovorni oni jesu moralno i psihosocijalno odgovorni za to što svojim nečinjenjem omogućavaju da se proces viktimizacije desi; i da počne i da traje. Sa moralnog i psihosocijalnog stanovišta ne postoji ni jedan počinioc koji bi mogao da učini zlo žrtvama bez ćutljive, nekad i aktivne, podrške mnogobrojnih posmatrača.

Holokaust jeste promenio stav prema posmatračima tako da danas ipak imamo porast svesti o posmatračkom ponašanju. Jedan od vidljivih oblika porasta te svesti su zahtevi onih koji su preživeli Holokaust za finansijskom kompenzacijom od banaka i osiguravajućih organizacija u Švajcarskoj i Nemačkoj, a ubrzo posle toga kao posledica toga događaja zahtev za kompenzacijom potomaka preživelih Jermenskog genocida koji su podneli naslednici u trećoj generaciji bankama u Nemačkoj (Janja Beč, 2006/2). To je bilo moguće kada su se te institucije našle pod ogromnim pritiskom javnog mnjenja u izmenjenom kontekstu i u drugačijem društvenom ugovoru nego za vreme procesa viktimizacije. To se može uzeti kao prvi korak koji posmatrače čini pravno i društveno odgovornima za proces viktimizacije u kome oni nisu direktno učestvovali, ali mogli su da imaju direktne ili indirektne koristi od procesa viktimizacije. To su samo primeri koji pokazuju da smo mi kao ljudska bića na početku puta otvaranja pitanja posmatrača a ne na kraju toga puta. Ostaje otvoreno pitanje zašto se posmatračko ponašanje tako retko preokrene u aktivno, bilo kao spašavanja žrtava ili kao aktivan otpor počiniocima. (Ervin Staub, 1989)

Posmatračko ponašanje ima svoje unutrašnje razlike i dinamiku. U ispoljavanju postoje tri nivoa posmatračkog ponašanja; – nizak, – srednji i- visoki nivo. Kod niskog nivoa toga ponašanja glavni uzrok je način na koji smo kondicionirani u svojoj zajednici da se ponašamo kao da se to nas ne tiče i da budemo ravnodušni. Vreme je takođe važan faktor za određivanje nivoa posmatračkog ponašanja, što vreme duže traje to se i taj nivo pomera ka srednjem ili visokom posmatračkom ponašanju. Korist koju posmatrači mogu da imaju je izuzetno važan faktor u posmatračkom ponašanju. Korist koju su posmatrači dobili direktno utiče na ćutanje i prikrivanje viktimizacijskog procesa u zajednici sa počiniocima. Uključenost posmatrača u planiranje procesa viktimizacije je još jedan važan kriterijum u određivanju nivoa posmatračkog ponašanja.

Planiranje viktimizacijskog procesa je uglavnom fragmentirano i skriveno, ali danas postoje utvrđeni kriterijumi koji omogućavaju predvidljivost takvih procesa. To predviđanje i prevenciju otežavaju počinioci koji su uglavnom, u tom delu planiranja, znaju jako dobro svoj posao i načine kako da izbegnu razotkrivanje plana. Fragmentiranje i birokratizacija mesta i vremena omogućavaju dezinformisanje i smanjuju vidljivost i jasnoću plana procesa viktimizacije (Sigmund Bauman, 1989).

Posmatračko ponašanje se događa u veoma hijerarhijskom društvenomokruženju. Neki zločini su planirani i izvršeni od države (Rummel, R. J. 1994), a genocid je u celini zločin države (Helen Fein, 1995). Šta može da uradi običan građanin u situaciji genocidnog planiranja i izvršenja? Pošto se radi o totalitarnim državama koje čine takve zločine, ono što pojedinac može da uradi je veoma ograničeno u poređenju sa patnjom koju može da nanese sebi i svojim bližnjima. Kriminalni režimi i počinioci upravo i računaju na specifičnu kombinaciju poslušnosti, ravnodušnosti i straha koji im omogućavaju da neometano od bilo koga ili malog broja ljudi počine zločine i da računaju s tim da posle tih zločina žive pod zaštitom onoga što se rečima ne može opisati i o čemu se u našem društvu ne govori javno (Dan Bar-On, 1999).

Emocionalna povezanost je takođe važan deo posmatračkog ponašanja; roditelji, deca, supruge, šira porodica, rođaci, prijatelji počinioca utiču na nivo posmatračkog ponašanja iz emotivnih vezanosti, a ne iz sebičnih razloga ili direktne koristi osim emocionalne koristi.

Nivoi posmatračkog ponašanja su važni za razumevanje zato što na niskom pa i na srednjem nivou postoji mogućnost da se destrukcija zaustavi. Ljudi nisu dovoljno svesni o čemu se radi, nije ih briga pošto se ne dešava u njihovom dvorištu, ili su i sretni što se tako dešava. Kada pređe sa ta dva nivoa u visoki nivo posmatračkog ponašanja onda se destrukcija više ne može zaustaviti i dobija zastrašujuće razmere i po važnošti i po veličini. Tako je bilo i u Holokaustu.

U našim razgovorima od 2002. do 2008. o Ruandi, Kongu, Sudanu, Ugandi, Bosni i Hercegovini, Centralno Afričkoj Republici, Kambodži, Gvatemali, Argentini, Čileu, Holokaustu, Dan Bar-On i ja smo stalno povećavali broj posmatrača koji su potrebni da bi se desio zločin. On piše o tome i kaže 2002. da je potrebno 10 posmatrača koji omogućavaju počiniocu da učini zlo, zločin. Ne sme se zaboraviti da su nacisti u toku Holokausta bili veoma sofisticirani u vođenju toga procesa. Dnevna indoktrinacija, fragmentacija, manipulacija jezika i slika, plus strah, pretnje i nasilje, sve je to bilo u službi i pod kontrolom totalitarnog rezima. Nacisti su takođe savršeno računali na ljudsku ravnodušnost i to ne manje nego na strah i mržnju. I upravo je ta ravnodušnost ljudskih bića za tuđu patnju i stradanje važna za razumevanje. Ne možemo samo govoriti o razlikama između režima. Mi moramo učiti kako ljudska bića prihvataju takve režime i kako funkcionišu u takvim režimima kao da je to običan posao i kao da se ništa ne dešava (Dan Br-On, 2002).

Deset vrsta posmatrača Holokausta i Srebrenice

Polazeći od presude Međunarodnog suda pravde od 26. 2. 2007. da se prema kriterijumima međunarodnog krivičnog prava u Srebernici 11. 7. 1995. dogodio genocid počinjen bošnjačkom narodu i da je svaki genocid specifičan i jedinstven, ali ipak uporediv, (Israel Charny, 2007) pokušaću da uporedim posmatrače u Holokaustu i Srebrenici prema modelu koji je načinio Dan Bar-On u svom tekstu THE BYSTANDERS IN RELATION TO THE VICTIMS AND THE PERPETRATOR – TODAY AND DURING HOLOCAUST (POSMATRAČI U ODNOSU NA POČINIOCE I ŽRTVE – DANAS I ZA VREME HOLOKAUSTA).

1. Oportunistički posmatrači, “Mladi, industrijski poduzetnik koji je verovao da Hitlerov režim i aktivnost mogu da pomognu njegovom poslu i rastu nemačke ekonomije. On se kasnije pravio da ne vidi da njegov otac ili brat zapošljavaju radnike na prinudnom radu u ime rasta njihovih poslova i pomoći nemačkoj ratnoj industriji i privredi. On je bio šokiran posle rata kada je saznao kakve su se užasne stvari dogodile Jevrejima u koncentracionim logorima. On je možda bio i ponosan na državu Izrael, zbog vitalnosti i vojne moći, i čak je učestvovao svojim ulaganjima u rastu ekonomije u Izraelu. On jeste znao šta se dešava, imao je dovoljno i vremena i informacija, da dobro zna o zločinima u nacističkoj eri. Ali on je bio previše zaokupljen svojom ‘karijerom’, pravio se da ne zna i ne vidi manje ‘važne’ (‘neprijatne’) aspekte te ere. Umesto da se suprotstavi i da bude revoltiran, on je odabrao da bude koherentna, moralna osoba, visokog integriteta prema vrednostima toga vremena.” (Dan Bar-On, 2002). Ovde su potrebna ozbiljna istraživanja naravno, ali i bez toga ratna ekonomija Srbije i privatizacija kroz ratove 1991-1995 ima dovoljan broj ovakvih primera oportunističkih posmatrača. Praćenje tokova novca u periodu 1991-1995 mogu doprineti boljem uvidu u ovu grupu oportunističkih posmatrača (Human Rights Watch, 2006). Takođe je zanimljivo praćenje štrajkova u tom periodu. Verovatno ih nije ni bilo pošto je vertikalni, industrijski konflikt potpuno blokiran od političke, vojne, policijske, medijske i finansijske elite u Srbiji i prebačen u horizontalni, nacionalistički (Josip Zupanov, 1995).
2. Ulični posmatrači, “Obični ljudi sa ulice koji su dobili posao posle nezaposlenosti u Vajmarskoj republici i koji su sa svojim hlebom kupili i priču da su Jevreji krivci za korupciju u Nemačkoj. Oni su išli na velike mitinge u Nirnbergu, oni su vikali, mahali zastavama, pevali anti-semitske pesme i bili oduševljeni snagom Nemačke i mogućom pobedom. Kada su odvodili njihove susede, činjenica da su to bili Jevreji bila je samorazumljiva pa nisu ni pitali ništa, niti su učinili išta da to zaustave. Kada je rat bio završen, oni jesu bili malo zbunjeni, ali su se prilagodili brzo novim okolnostima. Puno godina kasnije, kada su već zaboravili svoju oduševljenost nacizmom, postali su radoznali da li je iko od Jevreja u mestu preživeo i bili su srećni da im pomognu ako dođu u posetu svojoj bivšoj domovini. Nedostatak samopoštovanja plus tvrdoća karaktera, ravnodušnost, zavist i mržnja prema ‘onima drugima koji čine zlo’ pomogla im je da odrede ’nas’ i ‘njih’ na pozitivan način za sebe, ‘nas’. Hitler je bio majstor u stvaranju takvih ljudi i njihovih emocija u svojoj propagandi.” (Dan Bar-On, 2002). Srebrenica je zapravo počela onda kada je milion ‘običnih ljudi’, ‘uličnih posmatrača’ u Novom Sadu i širom Vojvodine, na Gazimestanu, na Ušću pevala nacionalističke pesme, mahala zastavama i bila oduševljena snagom Srbije i verom u pobedu. Kada su odvodili susede i bilo je samorazumljivo da ih odvode zato što su bili ‘oni’ a ne ‘mi”, u ovom slučaju Bošnjaci u Prijedoru, Bijeljini, Ključu, Kotor Varoši, Višegradu, Zvorniku.
3. Ideološki orijentisani posmatrači,“Lekari koji su rasli sa teorijom rasne higijene i nisu im se oduprli ili suprotstavili. Oni su prihvatili svoju biološku socijalizaciju u medicini sa potrebom da leče svoju naciju kao što se leči i pojedinac (ubijanjem bakterija ili virusa koje slabe zdravo telo). Nisu postavili etička pitanja, na primer, kada iscelitelj postaje ubica, zato što su predpostavili da je neko već odlučio u njihovo ime šta je zdravlje (i moral) a šta je bolest (i zato nemoral). Posle rata nisu puno mislili o tome šta se u ratu dešavalo imali su puno posla kao lekari i na kraju medicina je medicina; Lekari pokušavaju da učine najbolje što mogu da pomognu ljudima da ozdrave. Ne znamo koliko su ostali verni svojim rasnim teorijama. On je mogao da postane spasilac ili da da otpor programu eutanazija ali on je ćuteći podržao zločine protiv ljudskih bića.” (Dan Bar-On, 2002). Lekari su u slučaju Srebrenice posebna tema za istraživanje. Ali ne kao rasno orijentisani profesionalci koji su ćuteći prelazili preko profesionalnih etičkih kriterija i doprineli ubijanje ljudskih bića, nego po njihovom broju na istaknutim političkim mestima i moći koju su imali, kao i po broju optuženika u ICTY. Model besplatnog školovanja u socijalizmu omogućio je da iz brutalno siromašnih porodica (slučaj Radovana Karadžića) inteligentna deca završe studij medicine i ne podnesu brzinu socijalne promocije plus da nikada ne prihvate ikakve vrednosti osim duboko tradicionalnih koje su u svom delu imale dugotrajno iskustvo neprolaska kroz traume prethodnih ratova i pristup rešavanju konflikta do “istrage vaše ili naše”.
4. Karijerni posmatrači,“Profesori univerziteta ili umetnici, koji bi morali da budu aktivno uključeni u pitanja etike i morala, ali koji nisu marili kada su njihove kolege Jevreji profesori i umetnici otpuštani s posla. Oni su verovali da ‘ih ima previše u svakom slučaju” i da je došlo vreme da se da više mogućnosti da pravi Nemci dobiju posao na Univerzitetu u tim godinama. Oni nisu podržavali uvek ‘konačno rešenje Jevrejskog pitanja’ ali nisu nikad ni progovorili da se tome suprotstave. Posle rata, u novom kontekstu antikomunizma, oni su bili i sretni da rade sa svojim kolegama Jevrejima iz Amerike i da progovore o tim ‘teškim vremenima’ bez ikakvog osećaja grižnje savesti ili svoje uključenosti u ta ‘teška vremena’. Oni su napustili svoje moralne i etičke uloge iz pragmatičnih razloga, plus donekle anti-semitiska osećanja i zavist, i određen stepen oportunizma takođe.” (Dan Bar-On). Opet nemamo istraživanja, ali bilo bi dobro istražiti na primer, koliko je profesora univerziteta i umetnika druge nacije otišlo iz Srbije, kada, kako, koliko je etnički homogenizirana struktura zaposlenih profesora i Univerziteta i srednjih pa i osnovnih škola, kao i umetničkih institucija. Koliko je profesora i umetnika bilo u anti-ratnom pokretu u Srbiji, minus koliko ih je bilo u ‘projektu stvaranja velike Srbije’, koliko ih je spašavalo svoje kolege pa bi smo dobili neki približan broj karijernih posmatrača. Možda.
5. Institucionalno-racionalni posmatrači, “Sveštenici lokalne crkve koji su znali za program eutanazije i nisu protestvovali (mada su bili protiv iz moralnih razloga) da ne bi prouzrokovali nemir u svojoj pastvi. Oni su kasnije znali više o istrebljenju Jevreja ali nisu opet govorili svojoj pastvi, niti su raspravljali o tome, i tako su dali prećutnu saglasnost nacistima. Oni su sledili glavnu liniju crkve i činili najbolje što su mogli za svoju pastvu. Kada se rat završio i kada su neki od njih hteli da govore Rusima na prinudnom radu koji su ubijeni zato što su bili zaključani u podrumu i niko od seljana nije hteo da otključa taj podrum, on je bio upozoren od moćnih ljudi u njegovoj crkvi da ‘ako ode predaleko, biće smenjen’. Tako je opet zaćutao i nastavio svoje uobičajene religiozne aktivnosti. Ovi sveštenici su kombinacija institucionalne vizije sa dubokim hrišćanskim anti – semitizmom i sa pragmatičnošu ‘ne ići nikad predaleko’ ni u jednom pravcu. Oni su ‘preživeli’ svakog hijerarhijskog autoritarnog sistema, čak i u crkvi. Oni uče vrlo brzo kako da racionaliziraju sve da to predstave kao Božji plan za svoju vernu pastvu (Dan Bar-On, 2002)”.
   Opet nema istraživanja, ali bilo bi zanimljivo saznati da li je iko od pravoslavnih sveštenika pomogao svojim kolegama druge vere. Ja sam čula za takav jedan slučaj u Han Pijesku, od moje studentkinje na kursu u Inter-univerzitetskom Centru u Dubrovniku maja 2008, ali o tome se još ne govori, ali se ipak da rečima opisati, kao što je moja studentkinja uradila. Pravoslavna crkva je preko svog lokalnog sveštenstva odigrala možda najvažniju ulogu u pripremi rata pa time i Srebrenice preko namernog, planiranog oživljavanja i pojačavanja najdubljeg osećaja žrtve među Srbima preko dva traumatična istorijska iskustva; poraz na Kosovu 1389. i Holokausta na Balkanu, deo koji se odnosi na Jasenovac i stradanje srpskog naroda. Ogromnu agresiju traume preusmerili su na ‘Turke’ i na ‘osvetu Turcima’ koja je počela u proleće 1992. u Zvorniku, Višegradu, Ključu, Kotor Varoši, Prijedoru, Sarajevu, Sanskom Mostu i koje je svoje tragično finale imala u Srebrenici 11. 7. 1995.
6. ’Profesionalni posmatrači’, “Stručnjak koji je pripremao hemijske nabavke za logore, uključujući i gas ciklon – B za Aušvic. Nije bilo njegovo da pita zašto logori traže toliko gasa ciklon-B. Možda je on čuo nešto o tome, možda je bio i radoznao da sazna o efektivnosti toga gasa, koji je on proizvodio ali je ipak odlučio da ne pita previše, to bi moglo da utiče loše na njegovu karijeru. On ima porodicu o kojoj mora da brine. Posle rata se bojao da će možda biti pod istragom ili da će mu biti suđeno, ali je ubrzo postalo jasno da je on bio mala riba u velikom okeanu sa ajkulama, i da će njegovo znanje sada biti potrebno Saveznicima da razviju svoju hemijsku industriju u novo stvorenom Hladnom ratu. On je imao svoje profesionalne interese za hemijski proces i zato nije mogao da brine još i o tome za šta se gas ciklon-B upotrebljava.” (Dan Bar-On, 2002). Ovde se ne može naći direktna veza za poređenje pošto Vojska Republike Srpske u Srebrenici nije koristila ciklon-B. {1 Ciklon – B nije, ali bojne otrove ipak jeste (napomena Redakcije).}
7. Profesionalni, ali manje karijeristički orijentisani, “Arhitekti koji su gradili gasne komore i želeli da reše tehničke probleme da bi omogućili efektivni kapacitet upotrebe, ispitivali su opterećenje komora i sklanjanje tela iz komora. Oni su bili uključeni u veliki projekat, možda najveći u profesionalnom životu. Profesionalna reputacija je bila u pitanju, i želeli su da pokažu kako su u stanju da urade dobar posao. To je bio glavni problem i posle rata zato što je bilo tako puno toga da se obnovi iz ruševina. Tehnička perfekcija je bila veoma cenjena kod Saveznika, kod Amerikanaca i Britanaca kolega arhitekata, koji su bili iznenađeni posvećenošću i savršenstvom u poređenju sa njihovom sopstvenom lenošću i nesavršenstvom. Moralna pitanja se nisu više ni postavljala samo planiranje i ostvarenje materijalnih projekata (Dan Bar-On, 2002)”.
   Srebrenica nije imala gasne komore niti arhitekte koji su radili na projektovanju, ispitivanju efektivnog kapaciteta upotrebe i opterećenja komora, kao i sklanjanja tela posle egzekucije. Ali jeste imala profesionalne posmatrače koji jesu i u toku egzekucija u Srebrenici a i posle, svojim ućešćem u rešavanju tehničkih problema kapaciteta, opterećenja i sklanjanja tela omogućili takvu efikasnost ubijanja i sklanjanja tela posle egzekucije da to jeste šokiralo svet. I izvelo ga, taj svet, previše kasno, iz sopstvene posmatračke pozicije.
8. Posmatrači na daljinu, “Dobro stojeći Amerikanci ili Britanci, ili Jevreji (kao i Šveđani, Švajcarci) koji su znali šta se dešava u nacističkoj Nemačkoj ali nije ih bilo briga za to. Možda ih je i bilo briga ali nisu učinili dovoljno da se spase što više Jevreja pre nego što je bilo previše kasno. U kasnijim stadijumima nisu uspeli da izvrše dovoljan pritisak na svoje vlade (i na one koji su donosili odluke i koji su mogli da pomognu) da pokušaju da zaustave proces istrebljenja Jevreja, bombardovanjem gasnih komora ili uništavanjem sitema železničkog transporta u nacističkoj Nemačkoj.
   Posmatrači na daljinu su bila daleko od scene ubijanja, i njihovo neverovanje i skepticizam da je to uopšte moguće da se desi, kao i ravnodušnost i privatni konformizam (ne dešava se to u mom dvorištu) omogućili su nedelovanje, posebno kada se zna da su znali ili su mogli da znaju. Oni su imali privilegiju da žive u slobodnim, demokratskim državama, ali to ih ne oslobađa bazičnog, nedelatnog posmatračkog ponašanja baš kao i one koji su živeli u totalitarnim režimima (Dan Bar-On, 2002)”.
   Genocid u Ruandi aprila 1994. je bio, koliko ja znam, prvi genocid koji je direktno prenošen TV kamerama u celom svetu. Svet od toga nije ništa ili je malo naučio i posle toga nije sprečio da sledeće godine genocid u Srebrenici bude takođe direktno prenošen 11. jula 1995. Ravnodušnošt za patnju i stradanja drugih na daljinu, ima različite, sve zastrašujuće forme. Posebno onih koji imaju mogućnost da utiču na važne državne odluke u koje spadaju i svi ovi posmatrači na daljinu i u Holokaustu i danas.
9. Mrzioci drugačijih posmatrača, “ Seljaci koji su živeli u blizini koncentracionih logora, koji su videli sa svojih prozora, mirisali, čuli krike ili videli kolone koje su išle u koncentracione logore. Oni su se ponašali kao da su to bili nestvarni događaji, “kao vazduh”, kako kaže Eli Wiesel (1977) ili Paul Celane (1990). Neki su zatvarali vrata pred Jevrejima koji su pokušali da pobegnu tražeći pomoć. Ili su uzimali novac da ih sakriju da bi ih već sledećeg jutra predali SS-ovcima. Ili su ih i sami ubijali kada su uspeli da pobegnu pa tako sami postali počinioci. Ali njihova ravnodušnost za “drugačije” nije ni počela niti se završila sa Holokaustom. Oni žive u bliskim zajednicama, najćešće u jednostavnom i homogenom selu ili naselju, u kome svaki ”drugačiji”, posebno onaj koga je denuncirao neko moćan (crkva, policija ili država), nije vredan ljudske podrške ili saosećanja. To što su živeli u blizini mesta zločina samo ih je razljutilo, posebno kada su to postala mesta sećanja na zločine (Dan Bar-On, 2002)”. Zapanjujuća je sličnost ponašanja seljaka u okruženju Mauthauzena, Aušvica u Holokaustu i Srebrenice pre svega na moralnom i psihosocijalnom nivou. (Barbara Chiarenza, 2006)”.
10. Emocionalno povezani posmatrači, “I konačno supruge, rođaci, roditelji, deca počinilaca, koji su verovali da su njihovi supruzi, sinovi, rođaci heroji, predivni ljudi, koji nisu sposobni nikoga da povrede. U mojoj studiji (1989) pronašla sam da su u više od 90 porodica samo dve majke pokušale da se distanciraju verbalno i u ponašanju od svojih supruga, počinilaca nedela. Većina nikad nije ni pokušala da zamisli koliki je emocionalni teret za njihovu sopstvenu decu saznanje da je tata počinio zločin u ratu. Oni su bili zaokupljeni sopstvenim imidžom ili zaradom koji bi mogli da budu ugroženi takvim otkrićem. Nisu se usudili da postave pitanja, da promisle prošlost kritički, zato što u toku naci- ere niko nije ni pokušao da im omogući da se suoče sa muževima i onim što su ti muževi predstavljali. Oni su duboko isprepleteni vezama sa počiniocima koji sebe vide kao žrtve istorijskih događanja koji su poremetili njihov miran život i uništile ga (Dan Bar-On, 2002)”.
    Emocionalni teret genocida počinjenog u Srebrenici 11. 7. 1995. je prenešen direktno na sledeću generaciju i indirektno na nekoliko sledećih generacija. Danas dominantno u Srbiji je, posebno među emocionalno povezanim posmatračima, poricanje koje ima uglavnom sledeće forme: “Srebrenica se nije desila ili je bila opravdana”, “To su oni sami sebi učinili”, “Stvari kao što je Srebrenica su se desile i pre i posle Srebrenice”, “Mi smo takođe patili”, “Zločin jesu počinili Srbi, ali niko od moje porodice nije učestvovao u tome”. Da li postoje u drugoj generaciji emocionalno povezanih posmatrača i stavovi: “Zločin jesu počinili Srbi, moj otac/rođaci su učestvovali u tome” i “Zločin jesu počinili Srbi, moj otac/rođaci jesu učestvovali u tome, ali ako bi se ja našao/našla u toj situaciji ja to ne bih uradio/uradila” to ne znamo. U istraživanju o deci počinilaca Holokausta u Nemačkoj postojali su i ovakvi, malobrojni, stavovi. (Dan-Bar-On, 1989). To je početak u post-genocidnim društvima, dezintegracije monolitnog kolektivnog identiteta koji jeste proces sazrevanja i koji znači priznavanje postojećih razlika na pojedinačnom i kolektivnom nivou.

Epilog

Staklo je krhno i ima dve specijalne osobine, providno je i može biti i ogledalo, vidimo svoj lik u njemu. Kada razbijemo staklo mi razbijamo na simboličkoj ravni postojeći socijalni ugovor ali i sebe više uopšte ne vidimo. “Kristalnacht”, (Kristalna noć) 9. 11. 1938. u Nemačkoj nije bila samo ”noć polomljenog stakla” kada se fašizam više nije mogao zaustaviti i kada je počeo državni teror pogroma Jevreja. Posle Srebrenice mi sebe više ne vidimo u ogledalu; kako mi to izgledamo sebi posle toga što smo videli u Srebrenici i nismo reagovali, nismo učinili ništa da to zaustavimo. Posmatrali smo.

Budućnost ovog regiona zavisi od naše sposobnosti za dijalog a ne od dominacije koja nije znak snage nego znak slabosti i jada. Naša je potreba da vidimo sebe u ogledalu i da pokušamo da razumemo svoje mesto u svetu koji se tako brzo menja. Staklo koje su polomili Nacisti 9.11.1938. još nije sastavljeno. Za to je potrebno nekoliko generacija. Toliko će trebati i nama u Srbiji posle Srebrenice.

PRIMERI HRABROSTI:

“Reci mi ako znaš“, stigla me je kod izlaza.
“Šta?“
“Nisu ih sve pobili?“
“Ne znam.“
“Pa nisu mogli, hiljade ljudi je bilo u Kravici.“
“Zašto da nisu mogli, hiljade ljudi, dvadeset, sto?“
“Pa svoji smo bili. “
Izašla sam. Napolju mrak i sneg
(“Emira“, u: Janja Beč “Pucanje duše“, 1997).

“ …a pravo mesto za iznošenje patnji Muslimana i Muslimanki je upravo sredina iz koje su njihove patnje potekle, to jest srpska, jer upravo u njoj može da se javi onaj jedan ispovestima pogođeni koji će odlučiti da patnju ne čini.“ (Aleksandar Tišma, predgovor u: Janja Beč , “Pucanje duše“ 1997).

“Zovem se Uroš. Rođen sam 1981. godine u Pančevu. Da se zovem Mirsad i da sam rođen u Srebrenici, bio bih već 13 godina mrtav“, podnaslov: “Građani Pančeva saosjećaju s porodicama 7.500 nedužnih civilnih žrtava Srebrenice“, naslovna stranica, sa velikom fotografijom mladog muškarca (“Pančevac“, nedeljna novina, osnovan 1869, broj 4253, 11. juli 2008).

“Mi sada imamo problem u Srbiji sa ovim ratovima, imamo premalo žrtava a previše počinilaca“ učesnik rasprave iz Pančeva o osnivanju Regionalne komisije za utvrđivanje činjenica o ratnim zločinima i drugim teškim povredama ljudskih prava u nekadašnjoj SFRJ (REKOM), organizator “ Građanska akcija Pančevo“, Pančevo, 28.3. 2009).

“O nisu krivi primitivci što su pokupili mast. Korov nikne gdi god stigne.
Ma svaka njima čast.
Krivi smo mi…
Otkud ti paraziti što su nam zagustili?
Nemoj stari moj, krivi smo mi što smo ih pustili..
Ma šta su znali Generali i brkati Majori?
Jedino da viču “Pali“, ali nisu najgori.
Krivi smo mi!… Krivi smo mi što smo se sklanjali..
Nisu krivi depresivci, lude i psihopate što su rušili, a sada nama
nude lopate.
Krivi smo mi.
Sorry matori, krivi smo mi koji smo ćutali.“
Đorđe Balašević, “ KRIVI SMO MI“.