Unuk Jusuf stajao je u spomen-kući i pitao se gdje se sve to dogodilo. Didova bilješka i crteži bili su nešto poput vodiča. I misao, prelijepa misao koja mu je zapljusnula svijest (Je ne puis plus, baigné de vos langueurs, ô lames). – Nešto si kazao? – Ne. Pomislio. – Šta? Ako nije duboka tajna? – Ne mogu više, kupan čežnjama vašim, o, vali. – Šta je to? Stih? – Vaš stih. Ne vjerujem da ste ga zaboravili jer živite u skladu s njim
.</p>
<p>Potom je otišao u Stambol.</p>
<p>I Pariz.</p>
<p>Te Etiopiju. Harar:</p>
<p>Pred ulazom je stajao čovjek. Tamnoputi čovjek azurnih očiju. Nije bio odavde, to je bilo očigledno.</p>
<p>Na njemu je bilo nešto poput arhaične uniforme. Kao iz predstave.</p>
<p>– Kako se čini moja kuća? – pitao je vlasnik.</p>
<p>– Kao palača. Dvorac.</p>
<p>Kazao je to iskreno. I napisao kasnije u bilješci koja se čuva u porodici. Kao nešto vrlo važno.</p>
<p>– Ko ste Vi?</p>
<p>– Jusuf. Jusuf Juso.</p>
<p>– Juso vam je prezime?</p>
<p>– Ne. Nadimak.</p>
<p>– Zašto ste me trebali?</p>
<p>– Želio sam kupiti pištolj i Vašu knjigu pjesama.</p>
<p>– Pjesama?</p>
<p>– Da, Arthure Rimbaud, ako ste to Vi.</p>
<p>– Kome je poznato, poznato je. Mada, taj svijet za mene više ne postoji. Pištolj ti mogu prodati, ali knjigu ne.</p>
<p>– I mislio sam da će tako nekako biti.</p>
<p>– Zaista.</p>
<p>Arthur se sad najednom počeo zanimati.</p>
<p>– Čini se da ste dugo putovali?</p>
<p>– Jesam, ali želio sam to.</p>
<p>– Kako ste me pronašli? I zašto ste me tražili?</p>
<p>– Ne znam ni sam. Neke stvari se u životu dogode.</p>
<p>– Ko ste Vi ustvari? Govorite izvrsno francuski.</p>
<p>– Ne znam ni sam. Iz jednog sam nubijskog sela, znate gdje je to? Pradjedovi su mi iz Bosne, ne znam jeste li za nju čuli. Došli su u Nubiju kao vojnici Selima II. Pijanice, kako ga zovu jedni, ili Plavokosog, kako kažu drugi. Ostali su tu i nakon što je sve bilo završeno. Maternji govorim sve slabije. Nemam s kime govoriti. A i turski. Francuski nisam zaboravio. Ni Pariz. Čudno.</p>
<p>Sve mu je ispričao. Did Jusuf. Did. Tako su ga svi zvali. I kako je išao u školu u egipatskim gradovima, potom u Istanbulu te, na koncu – u Parizu. Ko zna na kojoj od tih staza se razlistala ljubav prema pjesništvu.</p>
<p>– Kad ste već tu, uđite. Uđite, Jusufe.</p>
<p>– Hvala.</p>
<p>– Knjiga zaista nemam – samo po jedan primjerak – da se podsjetim. – reče mu Rimbaud nešto kasnije.</p>
<p>– Žao mi je, ali nije važno. Možete li mi se potpisati ovdje? – i izvadi lijepo očuvan <em>Boravak u paklu</em> iz jednog od svojih džepova.</p>
<p>Arthur Rimbaud se istodobno činio fasciniranim i razočaranim. Možda je očekivao <em>Iluminacije</em>. Možda. Ko zna.</p>
<p>– To je sve što ste ponijeli iz Pariza?</p>
<p>– Ne, ponio sam i Baudelairea i… Verlainea…</p>
<p>– Hoćete li da upoznate Verlainea?</p>
<p>Sad je Jusuf bio zaprepašten.</p>
<p>Onda je u prostoriju ušla predivna djevojka u velovima kao da je igračica, a Arthur ju je zaljubljeno gledao. Iako se Jusufu učinilo kako nešto perverzno bazdi iz Arthurovih riječi, njena je ljepota prebrisala sve.</p>
<p>Kako i ne bi…</p>
<p>Jusuf više nije znao šta da misli.</p>
<p>Kako se samo nasmijao Arthur kad je vidio njegovo zbunjeno lice…</p>
<p>– Znaš i više nego što sam mislio. Ali nisi čovjek od šale – rekao je.</p>
<p>– Ne znam – kazao je Jusuf – ne znam ni šta je šala.</p>
<p>Želite li još nešto?</p>
<p>– Ne, hvala. Zašto?</p>
<p>– Boli me noga.</p>
<p>Unuk Jusuf stajao je u spomen-kući i pitao se gdje se sve to dogodilo. Didova bilješka i crteži bili su nešto poput vodiča. I misao, prelijepa misao koja mu je zapljusnula svijest (<em>Je ne puis plus, baigné de vos langueurs, ô lames</em>).</p>
<p>– Nešto si kazao?</p>
<p>– Ne. Pomislio.</p>
<p>– Šta? Ako nije duboka tajna?</p>
<p>– <em>Ne mogu više, kupan čežnjama vašim, o</em><em>,</em><em> vali</em>.</p>
<p>– Šta je to? Stih?</p>
<p>– Vaš stih. Ne vjerujem da ste ga zaboravili jer živite u skladu s njim.</p>
<p> </p>
<p>– Juso i Huso su dva imena u mojoj porodici. Smjenjuju se. Huso Huso… znate li šta je to?</p>
<p>– Znam.</p>
<p>– Zaista?</p>
<p>– Neka vrsta ribe. Ne znam koje.</p>
<p>– Moruna. Opasna kavijarska riba.</p>
<p>– Opasna – složi se Arthur Rimbaud.</p>
<p> </p>
<p>Kad je unuk Jusuf izišao iz spomen-kuće, slutilo se predvečerje. Osjećao je u svom džepu potpisanu knjigu s posvetom Didu i u drugom knjigu sabranih pjesama Arthura Rimbauda. Pažljivo ću ih čitati, pomislio je, nešto Didovo ima u njima, nešto od njegove duše. Oživjela je stara fascinacija.</p>
<p>Tako je zakoračio zadovoljno u lijepu hararsku noć i pitao se hoće li nastaviti vlastito <em>životno putovanje</em>.</p>
<p> </p>
<p> </p>
<p> </p>
</div><!-- entry-content -->
<footer class=)
Prethodni članak
O “BUDALAMA”, BEZOBRAZLUKU I NEKULTURISljedeći članak
“Pomalo muho, potlje ćeš suho”
PROČITAJTE I...
SAMO SE ISTI PREPOZNAJU I RAZUMIJU
Samoća je neka vrsta smrti. Odeš u džamiju, u šetnju, vidiš se s prijateljima, ali kad se kahve popiju i priče ispričaju, tromo, bezvoljno, jer znaš šta te čeka, vraćaš se u nešto iz čega si tek nakratko i prividno pobjegao
Treći dan na Majevici i jedno bure za četnike
“Uskoro će krenuti”, dobaci vojnik koji je bio do nas, “uvijek kreću nakon što prestane artiljerijska priprema.” Palo je još nekoliko granata, a onda je sve utihnulo. Čulo se samo pojedinačno puškaranje koje je dopiralo s naše lijeve strane; stari recept koji su oni koristili za odvlačenje pažnje, mada mi nismo bili tako naivni da u to povjerujemo