Prema podacima iz indeksa Univerziteta Karl Franz u Grazu, Andrić je 5. novembra 1923. godine upisao studij slavistike i filozofije na Filozofskom fakultetu te je započeo izradu disertacije na njemačkom jeziku pod nazivom Razvoj duhovnog života u Bosni pod uticajem turske vladavine. U vrijeme je nastanka ovaj naučni rad bio značajan samo austrijskim orijentalistima. Disertacija je ostala u sjeni Andrićevog književnog rada sve do njegove smrti, a kasnije je služila kao referentna literatura za interpretaciju njegove književnosti. Brojne su polemike napisane o Andrićevoj disertaciji. Jedni ga smatraju istinskim naučnikom, a drugi ga odbacuju kao šovinistu čije je djelo poniklo na tekovinama zapadnoevropske orijentalistike. Pritom je nerijetka pojava da ga niti jedni niti drugi ne citiraju. Izdavajamo pojedine dijelove iz ovog Andrićevog rada
 saboru u Solinu godine 530. pominje se biskupija u Bosni kao podređena nadbiskupiji u Solinu.“</p>
<p>„Kada je 1199. godine papa Inoćentije III saznao za postojanje velike jeresi u Bosni, on se obratio ugarskom kralju Emerihu, pod čijim se suverenitetom nalazio bosanski ban, i zamolio ga da pozove bana na odgovornost i da mu zabrani da štiti bogumile. Ukoliko ban ne bi hteo da posluša, neka ugarski kralj vojskom napadne Bosnu, bogumilima oduzme sav posed i bana protera zajedno s njima. Od tog doba pa do pada kraljevstva Bosna je bila poprište neprekidnih ratova u kojima su ugarski kraljevi pomažući i štiteći katolicizam, u isto vreme polagali pravo na suverenitet nad tom zemljom. Ove dve uloge često se zamenjuju i poistovećuju. Čudna je slučajnost da je katolička crkva tek pod turskom vladavinom mogla ispoljiti spontan, mada i snažno sputavan razvoj, i da tek tada uhvati dublje korene.“</p>
<p>„Kada je 1376. godine Polimlje i Podrinje (oblast Lima i Drine) potpalo pod Bosnu, dabarska episkopija postala je bosanska episkopija. Mrakom je obavijeno uspostavljanje mitropolije u Mileševi (sic!) kod Prijepolja na Limu, gdje je mitropolit mileševski Stefana Tvrtka I krunisao za kralja Bosne i Srbije (1377). U stalnoj borbi sa katoličkom crkvom i u sukobu s bogumilima, srpsko-pravoslavna crkva u doba samostalnosti nije se mogla razvijati.“</p>
<p><strong>O bogumilstvu</strong></p>
<p>„Odluka kralja Stefana Tomaša da prihvati katoličku veru (1444.) uveliko je obradovala papu. Bez obzira na to što je visoko plemstvo svoje versko opredeljenje veoma lako prilagođavalo interesima, većina naroda ostala je verna bosanskoj crkvi, te je bogumilstvo izgleda i nadalje igralo značajnu ulogu u državnom životu.“</p>
<p>„Bosanska crkva, kako su bogumili rado voleli da se zovu, bila je među tri vladajuće ispovesti u zemlji od najvećeg uticaja i značaja na području duhovnog i političkog života u doba samostalnosti Bosne.“</p>
<p>„Za sebe pak tvrde da su crkva Hristova i potomci apostola, da u svojoj sredini imaju jednog koji govori da je Hristov namesnik i naslednik svetog Petra. Oni odbacuju krštenje vodom i kažu da se time ne postiže nikakvo očišćenje od grehova. Tvrde takođe da deca pre zrelosti ne mogu steći blaženstvo. Takođe poriču i uskrsnue tela i govore da mi telesno nećemo uskrsnuti (…) Oni takođe osuđuju i materijalnu crkvu, slike i ikone, osobito sveti krst.“</p>
<p>„Crkve su im bile jednostavne kuće, bez ukrasa i kićenja, bez slika i statua, koje su bogumili odbacivali kao i znak krsta; takođe i bez zvona, koja su za njih značila <em>demonske trube, </em>i bez vodice koju su prezirali kao otrov.“</p>
<p>„U neravnoj i veoma ogorčenoj borbi protiv katoličanstva, bogumilstvo je počelo da između Bosne i zapadnog sveta podiže onaj stenoviti zid koji će islam potom više proširiti i podići do takve moći da se i danas još, premda se odavno raspao, oseća njegovo delovanje kao mračna linija razdvajanja koju nije moguće preći bez napora i opasnosti.“</p>
<p><strong>O dolasku Osmanlija</strong></p>
<p>„(…) ne sme se zaboraviti da su Turci, prodirući u zemlju, političkoj i društvenoj podvojenosti i anarhiji mogli da suprotstave svoju jedinstvenost i apsolutnu centralizovanost u upravi, gvozdenu disciplinu i slepu poslušnost; parališući verskim svađama u Bosni suprotstavili su svoju nepokolebljivu veru koja ih je, dosežući do fanatizma, nadahnjivala ofanzivnim duhom i otpornom snagom koja nikada nije jenjavala.“</p>
<p>„Pitanje da li je u samostalnoj Bosni postojala kultura, kakva je ona bila i na kom stupnju se nalazila pre nego su je Turci potisli i uništili, samo po sebi ne čini odlučujući momenat u određivanju uticaja turske vladavine na duhovni život Bosne. Od odlučujućeg značaja je to da je Bosnu, u najkritičnijem trenutku njenog duhovnog razvoja, u doba kada je previranje duhovnih snaga dostiglo vrhunac, osvojio jedan azijatski ratnički narod čije su društvene institucije i običaji značili negaciju svake hrišćanske kulture i čija je vera – nastala pod drugim klimatskim i društvenim uslovima i nepodesna za svako prilagođavanje – prekinula duhovni život zemlje, izobličila ga i od tog života načinila nešto sasvim osobeno.“</p>
<p>„Ne može se sasvim tačno i u pojedinostima utvrditi na koji se zapravo način odvijao proces islamizacije, toliko značajan po razvoj duhovnog života. Po shvatanjima novijih historičara, Turci su se u prvim decenijama vladavine svim snagama trudili da se prilagode autohtonim kulturnim prilikama, s tim da asimilaciju prepuste vremenu. To je i lako shvatljivo, s tim da se ovakvo držanje Turaka ne sme pripisati nekom eventualno unapred smišljenom planu, ili nekakvoj trpeljivosti, na koju se kasnije nigde ne nailazi. Činjenica da se u Bosni, a naročito u Hercegovini, u prvo vreme još nailazi na hrišćanske zemljoposednike i administrativne dostojnike, dokazuje jedino to da se islamizacija razvijala lagano i postepeno. (…) Posle pada Jajca (1528) islamizacija napreduje bezobzirno i brzo. Pred kraj XVI stoleća ona je konačno sprovedena. Pred ovom činjenicom potpuno je neosnovano Truhelkino tvrđenje da nema primera ili dokaza prinudne konverzije.“</p>
<p>„(…) sledeći svoju vekovnu atavističku ljubav i privrženost prema zemlji, bosanski vlastelin opredelio se za carstvo zemaljsko: da bi spasao svoju zemlju i svoje tle, on je prihvatio veru osvajača i pošto je stara vera zatajila odmah otpočeo da svoj zemljišni posed, prava i privilegije vezane za njega, čvršće i trajnije veže za propise i formulacije nove vere. (…) Tlo i zemljište i nadalje ostaju glavna pokretačka opruga u svim ponašanjima islamizovanih bosanskih vlastelina, bez obzira na to da li svoj posed šire ili brane. Lični posed, kojim se potpuno neometano može upravljati, ostao je kao i u doba kraljevstva ideal bosanskog plemića koji je u verskoj i državnoj pripadnosti video isključivo sredstvo za očuvanje ovog poseda. Taj posed ostao je glavni cilje njegove težnje i njegovih borbi.“</p>
<p><strong>Pozicija bh. kršćana i jevreja pod Osmanlijama</strong></p>
<p>„U uslovima koje je islam nametao razvijao se i duhovni život ne samo onih koji su ga prihvatili, već i svih ostalih turskih podanika, bez obzira na to kojoj su veri pripadali.“</p>
<p>„Već po osnovnim shvatanjima islama, a još više po načinu na koji su se ona u praksi sprovodila, raja je neizbežno morala dospeti u privredno potčinjen i zavisan položaj. Zbog toga su hrišćani počeli da napuštaju svoje kuće i zemljište u ravnici i duž drumova i da se povlače u planine. Na ovaj način hrišćani su se postepeno preseljavali u više, nedostupne krajeve, dok su muslimani zauzimali njihove dotadašnje položaje. (…) Ova sve jača izolacija i onako već izolovanog stanovništva, i ovo sve veće udaljavanje od javnih drumova i središta kulture nije moglo da ostane bez posledica po kulturni i moralni razvoj hrišćana. Oni hrišćani koji su živeli po gradovima i bavili se trgovinom i zanatstvom, nalazili su u postojećim zakonima muslimanskog poretka prepreku za svaki napredak, a ostajali su i bez zaštite za stečenu imovinu.“</p>
<p>„(…) može se videti da su i španski Jevreji, koji su od sredine XVI stoleća bili nastanjeni u Bosni, na isti način bili potčinjeni ovim propisima.“</p>
<p>„O podizanju novih crkava, bez obzira koje hrišćanske veroispovesti, nije uopšte moglo biti govora. Popravljanje već postojećih crkava i manastira bilo je dopušteno jedino na osnovu sultanovog fermana i, kao što će se kasnije videti, uz ogromne troškove, teškoće i ne retko opasnosti.“</p>
<p> </p>
</div><!-- entry-content -->
<footer class=)
Prethodni članak
Sestra Luka umrla žrtvujući se za gladneSljedeći članak
Halalio sinov život da bi svoj dao za Bosnu
PROČITAJTE I...
MUHAMED SACIRBEY: Ja znam da predsjednik Izetbegović nikad nije izdao
Bosna i Hercegovina je preživjela, nije nestala, ona je trebala da nestane. Prvi koji su zaslužni za to jesu branioci Bosne i Hercegovine, oni su branili i odbranili državu. Kada nas nisu mogli izbrisati, onda je došlo pitanje “šta sad”. Željeli su da nam se klanja dženaza, a mi se još uvijek bavimo s nekim našim građanima koji su postali dosta antagonistični prema našim liderima i optužuju nas da smo dopustili genocid. Na kraju, dr. Silajdžić i ja, iako smo imali nekada neke nesporazume, mi smo znali i imali zajedničku strategiju s predsjednikom Izetbegovićem i svim drugim liderima, uključujući Hrvate i Srbe u našim redovima, da treba da se gura ili da Zapad i UN prihvate ili pravu intervenciju da se završi rat ili da podignu embargo na oružje da se mi možemo braniti. Na kraju, mi smo pokazali da se možemo odbraniti, ali se nismo mogli osloboditi jer nismo imali takvu vrstu oružja, vojna ofanziva traži vrstu oružja koju mi nismo imali, a krv i hrabrost da odbranimo većinu Bosne i Hercegovine smo imali
Dayton je bio Clintonov pragmatični potez
Po diplomatskim pravilima svakome se daje ponešto, svi će biti nezadovoljni, ali ćemo postići cilj kojem težimo. Nažalost, napravljena su velika odstupanja. Prihvatanjem Republike srpske, koja je nastala na protuustavan način, kršeći ustavni poredak tadašnje Republike Bosne i Hercegovine, koja je kasnije nastala na ratnim zločinima i genocidu. Jedna takva tvorevina koja je nastala nasiljem, iako u međunarodnom pravu postoji striktno pravilo koje kaže da ono što se osvoji silom neće biti priznato, nažalost je priznata. To je bio najveći ustupak. Osim toga, zadržan je pojam Republika srpska, dok se Bosni i Hercegovini to oduzima i ostaje država Bosna i Hercegovina