Situacija je postala sve nervoznija, čekalo se odobrenje iz komande brigade da se dopusti paljba po autobusu punom neprijatelja zaglavljenom u blatu. Sve je bilo nanišanjeno, čekao se trenutak udaranja po okidaču. Gledali smo u komandira s motorolom, zavladao je totalni muk. Pucati ili ne pucati – pitanje je sad. Neko je doviknuo: “Ma pucaj, pobjeći će nam”
 zahrđali njemački protuavionski top bez nišanske sprave s kojim smo mogli ispaliti desetak granata prema Mujkića brdu, i onda kapak. Ipak, taj topčić podizao je nekim čudom moral pješadiji koja je s nama dijelila sudbinu. Dobro smo ga ukopali i čuvali za neku posebnu priliku.</p>
<p>Trljao sam oči ne bih li konačno progledao. Izvadio sam cigaretu, nisam od nervoze mogao dočekati kafu. Ustvari, bilo je proglašeno neko primirje pa smo se mogli “opustiti”. Ali, budući da je svako prethodno primirje završavalo istovarom granata po nama, moralo se biti na oprezu.</p>
<p>Neko mi je pokraj topa, odlazeći u brlog na spavanje, ostavio džezvu i malo vatrice koja se gasila. Uskočio sam i ubacio nešto granja pronađenog oko rova, toz se počeo krčkati. Gledao sam okolo slušajući cvrkut preostalih ptica dok su se prvi zraci sunca probijali kroz lišće. Imao sam još jedan dan na liniji, a onda pravac grad, na probe sa “Sikterom”, na zaglavljivanje u kafani “Obala” kod Adisa i Žileta, igranje jamba i karata u podrumu na Džidžikovcu, čekanje u redu za vodu i humanitarnu pomoć.</p>
<p>Pedesetak metara od nas začuh graju. S mjesta na kojem je bio pozicioniran ZIS-3 76 mm, ruski top dobre preciznosti koji je mogao na udaljenosti od nekoliko kilometara ojaditi sve i svašta. Radoznalost me počela kopkati, šta li se ondje toliko bitno dešava?! Kad sam prišao, vidio sam da su se svi uzvrpoljili, motorola je radila do usijanja, nešto se čekalo. Znao sam tu jednog borca, priupitah ga o čemu je riječ. Kaže: “Pogledaj kroz rogonju!” (“Rogonja” je artiljerijski dvogled.) Prislonio sam oči uz sočiva i gledao u nešto što mi nije ništa značilo. “Šta je ovo?”, upitah. Odgovor je stigao istog trena: “Budalo, zar ne vidiš autobus pun četnika kako se zaglavio u blatu, pokušavaju se izvući!” Primijetih ljude kako skaču oko vozila i guraju li – guraju.</p>
<p>Situacija je postala sve nervoznija, čekalo se odobrenje iz komande brigade da se dopusti paljba po autobusu punom neprijatelja. Sve je bilo nanišanjeno, čekao se trenutak udaranja po okidaču. Gledali smo u komandira s motorolom, zavladao je totalni muk. Pucati ili ne pucati – pitanje je sad. Neko je doviknuo: “Ma pucaj, pobjeći će nam!” Neizvjesnost je trajala dok su se svi smjenjivali na “rogonji” gledajući gume kako šlajdraju.</p>
<p>Naredba je stigla. Ne pucati! Poštovati primirje. Svi počeše psovati i lomiti grane. U međuvremenu, ovi su izgurali autobus i nastavili preko Poljina prema Palama, putem iskopanim minut prije rata, dok smo mi u našim kućama udobno spavali. Raziđosmo se, svako na svoju stranu. Ja se vratih do zahrđalog “švabe”, popih to malo jada od toza i legoh spavati. Sutradan, usred primirja, počeše po nama padati granate. Veselo. Idemo ispočetka.</p>
<p>Vijesti iz Sirije naprasno su završile i krenulo je nešto u vezi s oblinama Kim Kardashian, nešto o širini njenog struka, veličini grudi, o fotografijama s plaža, o aferama s kojekavim tipovima. Mala je k'o top!</p>
</div><!-- entry-content -->
<footer class=)
Prethodni članak
Povijest žeđiSljedeći članak
ZA KULINA BANA I DOBRIJEH DANA
PROČITAJTE I...
SAMO SE ISTI PREPOZNAJU I RAZUMIJU
Samoća je neka vrsta smrti. Odeš u džamiju, u šetnju, vidiš se s prijateljima, ali kad se kahve popiju i priče ispričaju, tromo, bezvoljno, jer znaš šta te čeka, vraćaš se u nešto iz čega si tek nakratko i prividno pobjegao
Treći dan na Majevici i jedno bure za četnike
“Uskoro će krenuti”, dobaci vojnik koji je bio do nas, “uvijek kreću nakon što prestane artiljerijska priprema.” Palo je još nekoliko granata, a onda je sve utihnulo. Čulo se samo pojedinačno puškaranje koje je dopiralo s naše lijeve strane; stari recept koji su oni koristili za odvlačenje pažnje, mada mi nismo bili tako naivni da u to povjerujemo