Zahir bez rakije brlje nije mogao. Ona je bila dio njegovog imidža, bez nje je bio niko i ništa. A kada bi ga “Karabajićka” uzela pod svoje, Zahir je bio na svome terenu. Prvo bi se odnekud čula njegova pjesma, potom vriska, psovke i prijetnje, a zatim se na sokaku pojavljivao Zahir s obaveznom flašom u ruci i nožem za pojasom