Većina nas “fine gradske djece” odgajani smo sedamdesetih godina da budemo učtivi i obazrivi, da se ne namećemo, da ne upadamo u riječ, da ne budemo agresivni, ukratko, da budemo pasivni i neupadljivi, da se, ne d’o Bog, nekom ne zamjerimo, ili, još gore, da se ne “provalimo” među rajom

Nisam se dao zavarati laskavim rezultatima iz laboratorije. Sa mnom definitivno nešto nije u redu, to znam odavno. Mora biti da je neka greška, nazvat ću doktora ponovo i zakazati novi sastanak. Nešto moramo pronaći, mora postojati neki znak koji govori u prilog mom definitivnom odlasku na drugi svijet

Sjedim sam, a volio bih se naći s Daveom, da spucamo bagel u East Willageu i siti se ispričamo, iako više nisam siguran ko smo to “mi”. Pade mi na pamet njegovo pisanje. Kako bih volio da sam barem jednom pročitao to što je bacio u smeće. A onda odlučim napraviti isto, nažvrljati prvo šta mi padne na pamet bez ikakvog redigiranja, da osjetim možda neku korist od toga, da mi dan počne drugačije, da prepustim da sve oteče