Čim me je vidio zamišljenog, lice mu se opet smorilo. I postalo mnogo starije. Ko zna ko ga čeka u kući i je li danas išta zaradio? O kom je sve brinuo? Mlađim sestrama? Braći? Nije mu bilo do zajedničke šutnje. Pružio sam mu ruku i nešto novca u njoj. Gledao je upitno. – Za skarabeje – rekoh. Poslovno je potvrdio glavom i uzeo novac. Potom se ispravio i uzdignuo na svojoj devi. Dječak. I odjahao je. Iščeznuo u oblaku pješčane izmaglice
.</p>
<p>Čim me je vidio zamišljenog, lice mu se opet smorilo. I postalo mnogo starije. Ko zna ko ga čeka u kući i je li danas išta zaradio? O kom je sve brinuo? Mlađim sestrama? Braći? Nije mu bilo do zajedničke šutnje.</p>
<p>Pružio sam mu ruku i nešto novca u njoj.</p>
<p>Gledao je upitno.</p>
<p>– Za skarabeje – rekoh.</p>
<p>Poslovno je potvrdio glavom i uzeo novac.</p>
<p> </p>
<p>Potom se ispravio i uzdignuo na svojoj devi</p>
<p>Dječak.</p>
<p>I odjahao je. Iščeznuo u oblaku pješčane izmaglice.</p>
<p> </p>
<p>Gledao sam kroz prozor potom svjetla Kaira.</p>
<p>Oživljavala su i pomjerala se kao raznobojni skarabeji podsjećajući me na trenutke dok sam koračao tim nevidljivim sokacima.</p>
<p>Karim povratak.</p>
<p> </p>
<p> </p>
<p> </p>
</div><!-- entry-content -->
<footer class=)
Samoća je neka vrsta smrti. Odeš u džamiju, u šetnju, vidiš se s prijateljima, ali kad se kahve popiju i priče ispričaju, tromo, bezvoljno, jer znaš šta te čeka, vraćaš se u nešto iz čega si tek nakratko i prividno pobjegao
“Uskoro će krenuti”, dobaci vojnik koji je bio do nas, “uvijek kreću nakon što prestane artiljerijska priprema.” Palo je još nekoliko granata, a onda je sve utihnulo. Čulo se samo pojedinačno puškaranje koje je dopiralo s naše lijeve strane; stari recept koji su oni koristili za odvlačenje pažnje, mada mi nismo bili tako naivni da u to povjerujemo
