A ko bi mašio sehur, kukala mu majka. Upravo se to dogodilo trojici braće iz jednog sela “za planinom”, trojici rumenih bjelokapića. Recimo da se zovu Šećo, Zećo i Bećo, iako ne vjerujemo da su se i prezivali Zećo, koje je, kao što znamo, također bjelašničko prezime. Mada, i to je moguće. Ako može Duran Duran, onda može i Zećo Zećo
</p>
<p>Ustani, o spavaču, kako možeš spavati?!</p>
<p>Levhi-mahfuz ne spava.”</p>
<p>Bojimo se da je povijest nešto drugačija. Evo, konkretno, ovaj telal što je lupao ispod kuće u kojoj su hrkali na oba uha Šećo, Zećo i Bećo galamio je:</p>
<p>“Ko ne čuje ove lupe</p>
<p>osta’ će mu prazno dupe.”</p>
<p>Tako je vikao, pa vi kako hoćete. I prespu Šećo, Zećo i Bećo, tri iscrpljena gunjana, ne čuše telala koji ih je upozoravao šta im slijedi ako ostanu gluhi na njegovo lupanje. “Šta ćemo sad”, upitao je zabrinuto Šećo, najmlađi, kad se probudiše poslije trećeg horoza. “Šta ćemo, šta ćemo!? Postiti!”, odmahnuo je Zećo, najstariji.</p>
<p>Dug je to put bio. Sa stupske pijace vodi prašnjavi drum kroz prostranu butmirsku ravnicu sve do Krupca, odakle počinje uspon kroz šumu. Penjaše se bez srkleta, prvo ide Naklo, pa Zoranovići, pa Gromilje, pa Jasen, pa Donja Grkarica, pa Jarčev kamen, pa Bijele vode, pa Kadijine Bukve, svugdje pomalo odmoriše. Kad su stigli na Kadijine Bukve, u njima više ne samo da nije bilo nimalo tečnosti nego ni have. (“Da volovska kola na muslimana navališ za ramazan”, smijali su katolici po srednjobosanskim selima, “iz njega ne bi prdež istjerao.”)</p>
<p>Sanak ih prevari, tačno sat do iftara, i zaspaše na Kadijinim Bukvama, a na Kadijinim Bukvama nema ni telala, ni horoza, ni prangije, ni topa, ni mujezina, ni kandilja. Kad su se probudili, već je Sunce bilo granulo. Da nije Kijametski dan? Jašta nego je kijamet, ha su prespavali dva sehura i jedan iftar. Šećo, nakon što tri puta pogleda na istok i tri puta na zapad, pođe da kaže: “Šta ćemo sad?”, ali ga glas izdade. Bećo, srednji, zausti: “Ja, braćo, mislim…”, ali ga Zećo autoritativno prekide: “Nije tvoje da misliš. Tvoje je da postiš. Nismo Vlasi da mrsimo.”</p>
<p>I ispostiše, bogami, i taj dan iako više nisu umjeli reći koji je to baš dan, kad su ga zapostili niti kad će ga omrsiti. Nisu znali, duše drage, da je po Šerijatu zabranjeno postiti dva dana bez mršenja, posebno, posebno musafirima.</p>
<p>Ali Bog je velik i prašta greške svojim odanim robovima.</p>
</div><!-- entry-content -->
<footer class=)
Lucas nastavlja zanovijetati, ispituje me, uz kilometarske stanke, imamo li mi u Bosni “Sexgiving”, a ja, kao neki mudrac podignem obrve, pogledam u daljinu i kažem: “Zavisi od mnogo stvari, u davnim je vremenima ‘Sexgiving’ bio uglavnom uoči petka, a danas se slavi kad se otplati kredit”
Slavna autobiografija Omera ibn Saida, koja se općenito ubraja u začetke američke robovske literature, započinje podužim odlomkom sure Vlast (Mulk), koju Omer ni nakon dvadeset i četiri godine u kršćanskoj zemlji nije zaboravio. Izbor nije slučajan; sura se otvara tvrdnjom da sva vlast pripada Bogu i stoga je savršena aluzija na robovlasništvo, na apsolutnu moć kroz posjedovanje
