“Hej, vi koji od mog smrada bježite, vi najprije treba da saznate ko sam ja, a ko ste vi! Ja sam jučer bio u čaršiji, u dućanima, onaj s lijepim bojama i izgledom, pa me vi za skupe pare kupiste i u slast pojedoste! Pa, samo što sam jednu večer s vama bio, evo u koji sam hal pao! Šta bi bilo sa mnom da sam i više s vama bio?! Takvi ste vi smrdljivci da bih ja trebao da bježim od vas, a ne vi od mene”
.</p>
<p>Nismo se ponovo vidjeli. S. je nestao iz mog života, njegove su (polu)lagarije publicirane, a od ljudi koji su ga dobro poznavali ne doznajem o njemu ništa lijepo. Ali, ne bih o tome.</p>
<p>Ipak, nedavno, putevi su nam se sreli. Ili nisu, jer, po izlasku iz Hadžihasanove džamije, nije me udostojio niti pogleda, što me, dakako, nije povrijedilo, naprotiv, ni meni nije bilo do susreta i razgovora s njim, ali njegova temeljita transformacija, vizualna i mentalna, jako me je zaintrigirala.</p>
<p>Uredan, skockan, arogantan, očito dobro umrežen i mehko ušuškan, selektivno bira s kim će se rukovati, usta su mu puna Allaha, a, iako stojim tik do njega, ponaša se kao da me nema.</p>
<p>Smijem se i uviđam da je dobio “štap u ruke”, po čemu se čovjek i poznaje i prepoznaje kad mu se da makar i najmanja vlast ili položaj.</p>
<p>Gledam ga, a u glavi mi odzvanja priča-pouka koju sam nekad i negdje čuo i dobro zapamtio:</p>
<p>“Jednom je Ebu Derda išao nekud sa svojim muridima, pa, idući, prođu pored velikog đeriza (izmet). Pošto su ga neki čistači čistili, udarila je od njega velika kokija (smrad). Svi muridi počeše glave okretati, noseve začepljati, obilaziti što dalje od nesnosnog smrada. Ebu Derda, pak, ne čini ništa od toga, nego ide ravno ka đerizu, pa povika razbježalim muridima:</p>
<p>‘Hej, vi zakiri i ašici, jeste li čuli šta vam ovaj đeriz poručuje?!’</p>
<p>Kako ne bi odgovora, veli im Ebu Derda:</p>
<p>‘Hej, vi koji od mog smrada bježite, vi najprije treba da saznate ko sam ja, a ko ste vi! Ja sam jučer bio u čaršiji, u dućanima, onaj s lijepim bojama i izgledom, pa me vi za skupe pare kupiste i u slast pojedoste! Pa, samo što sam jednu večer s vama bio, evo u koji sam hal pao! Šta bi bilo sa mnom da sam i više s vama bio?! Takvi ste vi smrdljivci da bih ja trebao da bježim od vas, a ne vi od mene!’”</p>
<p>Ostavih se S. i njegove transformacije, pa, brže-bolje, pobjegoh i ja. Dok još ima vremena i dok se nisam usmrdio.</p>
</div><!-- entry-content -->
<footer class=)
Prethodni članak
Akšamska snoviđenjaSljedeći članak
Priča o čovjeku koji nije išao na dženaze
PROČITAJTE I...
SAMO SE ISTI PREPOZNAJU I RAZUMIJU
Samoća je neka vrsta smrti. Odeš u džamiju, u šetnju, vidiš se s prijateljima, ali kad se kahve popiju i priče ispričaju, tromo, bezvoljno, jer znaš šta te čeka, vraćaš se u nešto iz čega si tek nakratko i prividno pobjegao
Treći dan na Majevici i jedno bure za četnike
“Uskoro će krenuti”, dobaci vojnik koji je bio do nas, “uvijek kreću nakon što prestane artiljerijska priprema.” Palo je još nekoliko granata, a onda je sve utihnulo. Čulo se samo pojedinačno puškaranje koje je dopiralo s naše lijeve strane; stari recept koji su oni koristili za odvlačenje pažnje, mada mi nismo bili tako naivni da u to povjerujemo