I taman kad pomislih da sam uspio, da sam nadomak stolarske radnje mog druga R., nadomak mira, spokoja, ugodnog i suvislog razgovora, iza ugla, u jednoj naizgled sablasno opustjeloj uličici, bahnu pred mene, kao iz zemlje iznikao, baš onako diluvijalno, jedan od onih teških smorova, usputnih, meni poluznanih, jedan iz gomile onih koji me presreću na ulici, hvataju za rukav, zapitkuju
, provlačim gradom od tačke A do tačke B, polahko i obazrivo, samo nama Tuzlacima znanim tajnovitim kraticama, uskim sokacima i opustjelim uličicama.</p>
<p>I taman kad pomislih da sam uspio, da sam nadomak stolarske radnje mog druga R., nadomak mira, spokoja, ugodnog i suvislog razgovora, iza ugla, u jednoj naizgled sablasno opustjeloj uličici, bahnu pred mene, kao iz zemlje iznikao, baš onako diluvijalno, jedan od onih teških smorova, usputnih, meni poluznanih, jedan iz gomile onih koji me presreću na ulici, hvataju za rukav, zapitkuju, pa, ne čekajući ni da zaustim, sami odgovaraju, opserviraju ovo ili ono, dijele mi savjete čak, jedan od onih zbog kojih, ustvari, i izbjegavam kretati se glavnim ulicama.</p>
<p>Dok mi prilazi, smije se, blago klima glavom, kao da želi reći – aha, moj si, ulovio sam te.</p>
<p>Priđe, pruži mi mlohavu ruku bez riječi, bez pozdrava, pa, kao sumanut, zakovrnu očima, diže pogled, zagleda se u olovnosivi nebosklon, prepun kiše i snijega, i, kao za sebe, reče:</p>
<p>– Lijep dan.</p>
<p>– Da, lijep je.</p>
<p>– Volim ovakvo vrijeme.</p>
<p>– Vidi! Ako je to sve, ja bih pošao! Žurim!</p>
<p>– Eh, da! Objavio sam prvu knjigu! Konačno! Lirika!</p>
<p>– Drago mi je. Čestitam!</p>
<p>– Poklonit ću ti knjigu!</p>
<p>– Hvala.</p>
<p>– Ali, ne mogu ti je pokloniti tek tako! Treba mi povod!</p>
<p>– Kakav?</p>
<p>– Kad si rođen?</p>
<p>– Krajem ljeta.</p>
<p>– Hm! To je daleko, pa… Veliš, rođen si krajem ljeta?! Dakle, lav ili djevica!? A, šta si u kineskom horoskopu?</p>
<p>– Zmaj.</p>
<p>– Uh, čovječe! Žestoka kombinacija! Kako se nosiš s tim?!</p>
<p>– Čuj, nisam ja iz te priče, štaviše, smatram to glupostima, pa, ako je to sve…</p>
<p>– Čekaj, čekaj! De mi reci zašto te nema u javnom životu? Nigdje te nema! Kao da si u zemlju propao!</p>
<p>– Nedostajem li nekome? Nedostajem li tebi?</p>
<p>– Pa, ovaj…</p>
<p>– Pretpostavljam da znaš kako se zovem?!</p>
<p>– Ime znam, prezime sam zaboravio!</p>
<p>– Znaš li gdje živim?</p>
<p>– Ne!</p>
<p>– Znaš li da li sam oženjen?</p>
<p>– Ne, ne znam!</p>
<p>– Ni ja tebe ne poznajem! Ni ime ti ne znam! Možda smo se nekad i negdje upoznali, ali družili se nismo! Da jesmo, valjda bih znao! Pojma ja nemam ni ko si ni šta si! A, šta ti radiš? Presrećeš me, obasipaš imbecilnim pitanjima, maltretiraš, uznemiravaš, ničim ni pozvan ni izazvan! I ja bih to trebao otrpjeti?! Napamet mi ne pada! A sad, miči mi se ispred očiju, ali smjesta! Nastaviš li ovako, aktivirat ćeš u meni “žestoku kombinaciju”, pa neće biti dobro, a to ne želim! Hajde, tutanj!</p>
<p>Ulazim u radnju mog druga R. Netremice me gleda. Dugo, predugo smo bliski prijatelji i vidim da jasno iščitava s mog lica da nešto nije u redu, da mi se nešto nelijepo desilo.</p>
<p>– Šta ti je? Šta se desilo?</p>
<p>– Ma, ništa! Stara priča! Upravo sam primio dnevnu dozu imbecilnih bezvezarija!</p>
<p>– Uh, uplaši me, čovječe! Ništa to nije! A sad će i iladž! Dobra kahva i još bolja duga, okrepljujuća šutnja! Može?!</p>
<p>– Može! Hvala ti!</p>
</div><!-- entry-content -->
<footer class=)
Prethodni članak
KAD NA VRBI RODI GROŽĐESljedeći članak
HOKUS-POKUS HOMUNCULUS
PROČITAJTE I...
SAMO SE ISTI PREPOZNAJU I RAZUMIJU
Samoća je neka vrsta smrti. Odeš u džamiju, u šetnju, vidiš se s prijateljima, ali kad se kahve popiju i priče ispričaju, tromo, bezvoljno, jer znaš šta te čeka, vraćaš se u nešto iz čega si tek nakratko i prividno pobjegao
Treći dan na Majevici i jedno bure za četnike
“Uskoro će krenuti”, dobaci vojnik koji je bio do nas, “uvijek kreću nakon što prestane artiljerijska priprema.” Palo je još nekoliko granata, a onda je sve utihnulo. Čulo se samo pojedinačno puškaranje koje je dopiralo s naše lijeve strane; stari recept koji su oni koristili za odvlačenje pažnje, mada mi nismo bili tako naivni da u to povjerujemo