Porodice su nalik ljudima. I one mogu biti paranoične. Dovoljno je da jedan stalno nešto ponavlja. Svi se zaraze
. Nikad nisam prestao misliti na ovo upozorenje iz Platonova <em>Kratila</em>. I sjetio sam ga se nedavno, na nevjerovatan način. Stojim pred kućom, kad naiđe onaj Čarlama, kao da tu stalno prolazi, ugleda me i priđe.</p>
<p>Pošao sam ulicom da se udaljim od radoznale komšinice, a on za mnom. I govori li, govori. Razumio sam jedino da je i on poznavao hodžu iz Kotorskog kojeg sam spomenuo u jednom kolumnističkom osvrtu. Imao sam već nekoliko razgovora na tu temu, tako da se nisam previše iznenadio. Neki su mi htjeli kazati o kome je riječ, drugi objasniti kako je to zaista bilo. Jedan ga je čak i poznavao. “Kako ćeš ga poznavati, čovječe, čuo sam tu kartašku dosjetku kad se nisi ni rodio.” Nije odustajao. “Živio je on i poslije”, reče. Na vratima <em>Išareta</em> me jednom dočekao jedan čijeg se imena ne mogu sjetiti i s nokta me upitao: “Jesi li ti u tim svojim istraživanjima čuo za popa Tog-i-tog koji je volio kartati? I piti?” “Jesam”, rekoh u prolazu, “to je valjda onaj čuveni jaran hodže iz Kotorskog?!”</p>
<p>A Čarlama priča i priča.</p>
<p>– To je izraz iz rauba, čovječe – rekoh mu kad sam došao do riječi, ali on se nije dao tako lahko otkloniti od ove teme.</p>
<p>Spomenuo sam to, onako kako sam čuo, ali ni slutio nisam da će to biti uvod u duge kartaške rasprave.</p>
<p>– Taj je naziv nastao davno. Ne zna se ni ko je hodža ni šta se dogodilo…</p>
<p>– Znam ja šta se dogodilo. Hoćeš li da ti kažem hodžino ime i od koje je porodice?</p>
<p>– Zaista me ne zanima.</p>
<p>– Vidiš, baš bi te trebalo zanimati. Neki njegovi rođaci sad su zaista moćni.</p>
<p>– Čovječe, o čemu ti govoriš?! Izraz je možda nastao prije stotinu godina.</p>
<p>– Nema veze. Porodične se uvrede pamte.</p>
<p>– Ne razumiješ, zar ne? Nije ovo srklet starih muhanata nego ozbiljna stvar. I opasna.</p>
<p>– Dobro, kaži mi kad si navalio. Koja je to porodica?</p>
<p>I on stvarno reče.</p>
<p>– Čekaj, bolan, kakve oni imaju veze?! Niko njihov nije iz nesretnog Kotorskog.</p>
<p>– Naravno da nije. Nije ni hodža. Poslali su ga tamo, ali čovjek je volio kartati. Sramota jedna! Ali porodica drži do sebe. Ne vole kad se to spominje.</p>
<p>– Nisam ga ni spominjao.</p>
<p>– Jesi, jesi, svi znaju o kome je riječ, a to je za njih uvreda. Nikad više niko od njih nije otišao u hodže.</p>
<p>– Išli su u komitetske činovnike. To im se više isplatilo.</p>
<p>– Sve gore od goreg!</p>
<p>Čarlama se, kao u očajanju, uhvati za glavu.</p>
<p>– I šta sad?</p>
<p>– Smisli nešto kako da se opereš. Inače ćeš imati neugodnosti. Znaš, i ja sam se ženidbom uvezao s njima.</p>
<p>Sad mi je otprilike sve postalo jasno. Neko ga iz te porodice zapitao “zna li tog i tog (tj. mene)”, a on se raspričao kako smo dobri i ko zna šta sve još. Tako je dobio svoj porodični zadatak da me upozori. Nevolja je u tome što je to daleko više od porodičnog zadatka. I tu smo se nekako rastali. On iščeznu, lijevo ili desno, ne znam ni sam, a ja se nađoh, oči u oči, s poznatim nasmiješenim starim licem.</p>
<p>– Tajanstveni policijski razgovori… – reče on, više kao zaključak nego pitanje.</p>
<p>– Nije on valjda policajac?</p>
<p>– Nije on, ali svi njegovi jesu. To znači da je i on.</p>
<p>– Jesi li i ti iz policijske porodice?!</p>
<p>Kako se samo nasmijao.</p>
<p>– Žena mi je kvalificirana za vrhunskog inspektora.</p>
<p>Naravno, on jeste do penzije bio inspektor. Nekadašnji dizač tegova, jak kao zemlja, sad je oprezno koračao po toj zemlji istrošenih nogu i koljena.</p>
<p>– Porodice su nalik ljudima. I one mogu biti paranoične. Dovoljno je da jedan stalno nešto ponavlja. Svi se zaraze. Govorio mi je kasnije u <em>Išaretu</em> kad sam mu ispričao šta se dogodilo.</p>
<p>– Neće me tužiti zbog uzrečice.</p>
<p>– Naravno da neće – reče s neopisivim osmijehom – valjalo bi dokazati da je hodža njihov, da nije bio takav, nego prevaren i oklevetan i ko zna šta još. Koga to zanima. To je samo povod, a oni ti zaista prijete. Govorio si ti i nešto drugo?</p>
<p>– Govorim što mislim, znaš i sam.</p>
<p>– Tu izgleda ima nešto.</p>
<p>Jezik, a osobito neki izrazi oblikovani u njemu mogu biti vrlo opasna stvar. Sve je to živa plazma ljudskog duha koje nismo uvijek svjesni. I de ti sad spomeni hodžu koji je volio kartati. A kakva je to priča zaista bila, ko zna. Izgleda da svi sve znaju. Jedino ja ništa. To je valjda prvi postulat filozofije čaršije.</p>
<p> </p>
<p> </p>
<p> </p>
<p> </p>
<p> </p>
</div><!-- entry-content -->
<footer class=)
Priče su mu bile raznovrsne. Od nekih koje su nešto značile samo njemu do nevjerovatnih. I govorile su o zemljama i gradovima u koje je vozio. Na sjever do Skandinavije, na jug do mora, na zapad kroz sav Mediteran, na istok do Mezopotamije
Unuk Jusuf stajao je u spomen-kući i pitao se gdje se sve to dogodilo. Didova bilješka i crteži bili su nešto poput vodiča. I misao, prelijepa misao koja mu je zapljusnula svijest (Je ne puis plus, baigné de vos langueurs, ô lames). – Nešto si kazao? – Ne. Pomislio. – Šta? Ako nije duboka tajna? – Ne mogu više, kupan čežnjama vašim, o, vali. – Šta je to? Stih? – Vaš stih. Ne vjerujem da ste ga zaboravili jer živite u skladu s njim
