fbpx

“Ali smrt nije kraj”

Bio sam žedan. Osvrnuh se tražeći pogledom svoju transportnu torbu. Ugledah Hamzu. Stajao je na ulazu u zemunicu. Sav prašnjav, držao je u ruci pušku bez okvira. Gledao sam u njegove oči pune suza. “Šta se desilo”, pitao sam. Samo je šutio. Prišao sam mu i ponovo ga upitao. Niz njegovo prašnjavo lice potekle su suze: “Mrtvi su, svi su mrtvi”

PROČITAJTE I...

Samoća je neka vrsta smrti. Odeš u džamiju, u šetnju, vidiš se s prijateljima, ali kad se kahve popiju i priče ispričaju, tromo, bezvoljno, jer znaš šta te čeka, vraćaš se u nešto iz čega si tek nakratko i prividno pobjegao

“Uskoro će krenuti”, dobaci vojnik koji je bio do nas, “uvijek kreću nakon što prestane artiljerijska priprema.” Palo je još nekoliko granata, a onda je sve utihnulo. Čulo se samo pojedinačno puškaranje koje je dopiralo s naše lijeve strane; stari recept koji su oni koristili za odvlačenje pažnje, mada mi nismo bili tako naivni da u to povjerujemo

PRIDRUŽITE SE DISKUSIJI