“Kad sam bio u logoru, jednog jutra dođe do mene neki tip u civilu i reče da pođem s njim. I pošao sam, a jedva sam mogao hodati. Dugo smo šutke pješačili meni nepoznatim putevima i stazama. Bio sam siguran da me želi ubiti, ali ni najmanje se nisam plašio, naprotiv, da mi dragi Bog oprosti, željno sam to očekivao. Metak u glavu i to je to. Eto oslobođenja. Ali, ništa od toga”
, ne traži ništa ni od koga, ali, uslijed logoraških tortura kroz koje je prošao i teškog života koji će uslijediti i potrajati do danas, fizički je slab, iznemogao i, premda još relativno mlad, na staračkoj deredži.</p>
<p>Rado bih mu pomogao, ali, zbog bolnih leđa, ne mogu i ne smijem. Pomognem li njemu, odmoći ću sebi i narednih pet-šest dana, leđa užarenih kao pećnica, tegobno odbolovati. Zna to M., pa mi ne zamjera.</p>
<p>Stoga, u znak svojevrsnog iskupljenja, odnosim mu zdjelu sa smokvama. Doslovno ih je progutao, potom sjeo, iz džepa izvadio duhankesu, smotao dvije cigarete i ponudio me. Uljudno sam odbio, znam kakav smrad puši.</p>
<p>– Hvala ti. Kao da si znao šta mi treba. Jako sam iscrpljen i šećer mi je skroz pao – reče.</p>
<p>– Ma, ništa. Kakav si sad?</p>
<p>– Odličan.</p>
<p>– Nego – opet će M. – ove smokve su me podsjetile na nešto. Kad sam bio u logoru, jednog jutra dođe do mene neki tip u civilu i reče da pođem s njim. I pošao sam, a jedva sam mogao hodati. Dugo smo šutke pješačili meni nepoznatim putevima i stazama. Bio sam siguran da me želi ubiti, ali ni najmanje se nisam plašio, naprotiv, da mi dragi Bog oprosti, željno sam to očekivao. Metak u glavu i to je to. Eto oslobođenja. Ali, ništa od toga. Kad smo došli do njegove kuće, rekao je da ću kopati temelje za izgradnju štale. Dao mi je alat i otišao. Bio sam užasno gladan i osvrtao sam se naokolo tražeći bilo šta za jelo. I tad sam, uz jednu od pomoćnih zgrada, ugledao neveliko stablo smokve prepuno plodova. Mislio sam da mi se priviđa, jer otkud smokva u našim krajevima, ali kad sam prišao bliže, vidim, zaista prava smokva, lopindža, ista k'o u Dalmaciji ili Hercegovini. I obrstim je, sve pojedem, do posljednjeg ploda. Malo iza toga, eto tog tipa, nosi flašu vode. Odmah baci pogled na stablo smokve, a vjerovatno me je i vidio, ali nije htio reagirati, pa mi veli:</p>
<p>– Ti, Turčine, obra smokvu?</p>
<p>– Jesam. Bio sam gladan.</p>
<p>– E, neka si! To je tvoja… Kako vi ono kažete?</p>
<p>– Nafaka.</p>
<p>– Tako je! Vidiš kako smo mi dobri prema vama! Pazimo vas, ‘ranimo, a vi se okrenuli protiv nas, ‘oćete da nas nema, da ‘odže riču na sve strane, da na srpskoj zemlji pravite džamairiju, a nije to lijepo, nije i neće vam proći! A, reci mi, ti to sigurno znaš, je l’ se kaže džamairija ili džamahirija?</p>
<p>– Kako god vama odgovara. Moje je da radim i slušam.</p>
<p>– Vidi, vidi! Pa, ti si neki pametan Turčin! Sad vidim zašto su mi baš tebe preporučili! Znaš čuvati jezik! Nego, slušaj! U logor se nećeš vraćati! Ovdje ćeš ostati! Posla ima mnogo, a kad sve završimo, ideš u razmjenu, ideš kući! Eto, tako! I, za tvoje dobro, nastavi biti pametan! Je li jasno?</p>
<p>– Da.</p>
<p>M., ne dovršivši priču, naglo zašuti, kao da je iz sebe istresao tačno odmjerenu količinu unutarnjeg tereta, pa, kako mi je to bilo jasno, zašutio sam i ja, od muke, od čega li već, ipak zapalio ponuđenu mi smrdljivu cigaretu i zagledao se, dok još mogu, u prekrasno šarenilo boja na Ilinčici. Jer, ubrzo ih neće biti.</p>
</div><!-- entry-content -->
<footer class=)
Prethodni članak
Ed Victus – Nekrunisani kralj pornografije u East VillageuSljedeći članak
Jeribasma na kojoj je umjesto ljuljačke visio babo
PROČITAJTE I...
SAMO SE ISTI PREPOZNAJU I RAZUMIJU
Samoća je neka vrsta smrti. Odeš u džamiju, u šetnju, vidiš se s prijateljima, ali kad se kahve popiju i priče ispričaju, tromo, bezvoljno, jer znaš šta te čeka, vraćaš se u nešto iz čega si tek nakratko i prividno pobjegao
Treći dan na Majevici i jedno bure za četnike
“Uskoro će krenuti”, dobaci vojnik koji je bio do nas, “uvijek kreću nakon što prestane artiljerijska priprema.” Palo je još nekoliko granata, a onda je sve utihnulo. Čulo se samo pojedinačno puškaranje koje je dopiralo s naše lijeve strane; stari recept koji su oni koristili za odvlačenje pažnje, mada mi nismo bili tako naivni da u to povjerujemo