Od zarađenih para kupio sam “Čajavec”, pojačalo za buduće nastupe “Siktera” i “Sing-Singa”. Znao sam navratiti ponekad da vidim kako ide štampa, da maznem neki kolor-film iz frižidera zaostao iza Olimpijade, da pomognem na sat-dva jer nisam ništa imao raditi taj dan. Nije prošlo mnogo vremena, a Olimpijski muzej zapaljen je granatama i izgorio je do temelja
.</p>
<p>Bilo je i drugih pogodnosti rada kod Fike. Gdje god bi se pojavio s Fikom, u bilo kojoj kafani imao si prolaz, upad u svaku diskoteku bio je zagarantiran; svaka su se vrata otvarala.</p>
<p>Stalna mušterija bila nam je picerija “Galija”, radili smo im sve: od vizitkarti do menija. Oni su tada bili najpopularniji u gradu. Gazda picerije (Almir ako se ne varam) svraćao je često u štampariju da vidi kako ide posao, osmijeh od uha do uha. Jednom prilikom, kasno uvečer, nakon što se posao otegao i nakon urađenih nekoliko hiljada otisaka, Fiko je pljesnuo rukama i rekao: “Idemo u Galiju!” Uzeli smo taksi i pravac picerija. Sjeli smo za stol, a Fiko kaže: “Naruči što god hoćeš.” Uzeo sam najveću pizzu sa svim što je bilo sa strane. Mrtav-gladan, sve sam spucao i zalijevao s čim sam stigao. A onda se Fiko trznuo za novčanik da plati, a konobarica odmahnu rukom i kaže: “Ništa ne brinite, kuća časti.” S druge strane picerije gazda je mahao rukom, a mi smo uzvratili osmijesima i gestikulacijama.</p>
<p>Završio sam svojih mjesec “bauštele” kod Fike, došlo je vrijeme da se ide dalje. Od zarađenih para kupio sam “Čajavec”, pojačalo za buduće nastupe “Siktera” i “Sing‑Singa”. Znao sam navratiti ponekad da vidim kako ide štampa, da maznem neki kolor-film iz frižidera zaostao iza Olimpijade, da pomognem na sat-dva jer nisam ništa imao raditi taj dan. Nije prošlo mnogo vremena, a Olimpijski muzej zapaljen je granatama i izgorio je do temelja. Otišla su i braća Saletović. Prvo je umro Džafer, za njim Miki, a onda na kraju i Fiko.</p>
<p>Ponekad u svom ateljeu moram koristiti aceton koji me iste sekunde u mislima vrati u staru štampariju. Pored mene, u tom momentu pojave se Fiko i kompanija, na trenutak nestane i Brooklyna, i New Yorka, i Amerike, a ja se najednom osjetim trideset godina mlađim.</p>
</div><!-- entry-content -->
<footer class=)
Prethodni članak
Kišom protiv tenkovaSljedeći članak
TRI TUZLANSKE MAHALSKE DŽAMIJE KOJIH VIŠE NEMA
PROČITAJTE I...
SAMO SE ISTI PREPOZNAJU I RAZUMIJU
Samoća je neka vrsta smrti. Odeš u džamiju, u šetnju, vidiš se s prijateljima, ali kad se kahve popiju i priče ispričaju, tromo, bezvoljno, jer znaš šta te čeka, vraćaš se u nešto iz čega si tek nakratko i prividno pobjegao
Treći dan na Majevici i jedno bure za četnike
“Uskoro će krenuti”, dobaci vojnik koji je bio do nas, “uvijek kreću nakon što prestane artiljerijska priprema.” Palo je još nekoliko granata, a onda je sve utihnulo. Čulo se samo pojedinačno puškaranje koje je dopiralo s naše lijeve strane; stari recept koji su oni koristili za odvlačenje pažnje, mada mi nismo bili tako naivni da u to povjerujemo