Iako se za Mustafića ne može reći da je “glupa plavuša”, on će ipak kritizirati Dodikove izjave, no ne radi agresivne secesionističke retorike i podrivanja države nego radi Dodikovih negativnih stavova u vezi s propalom Jugoslavijom. To je za Mustafića ponajgore u čitavom Dodikovom izlaganju, koje inače vrvi najodvratnijim šovinizmom i govorom mržnje.
Takvi su za vrijeme komunizma uzvikivali da nam treba demokratija, a sada, kada napokon uživamo slobodu demokratije, oni će uzvikivati: “Treba nam Jugoslavija!”
Pokušajmo samo zamisliti da je neko od “nacionalista” objavio twit koji bi imao tek desetinu šovinizma kakvim je bio nabijen Mustafićev, kakva bi se samo kuka i motika digla, kakvo bi naricanje i lelekanje odjeknulo, najprije upravo iz Oslobođenja.
Upravo tu bošnjačku slobodu, da konačno budu politički subjekt i politički suvereni, nešto što im je uskraćivano stoljećima, Mustafić vidi kao izvor problema i unesrećenja.
Pitali smo dramske pisce, režisere, dramaturge, profesore, teatrologe, teatarske kritičare, glumce, scenografe, fotografe... koje su to najbolje, najvažnije ili najreprezentativnije bosanskohercegovačke predstave nastale u proteklih dvadeset godina
