B. je pragmatik. Oduvijek. Ne zanimaju ga ni priče ni skupovi koji ne mirišu na pare ili, još gore, mirišu na pare iz njegovog džepa, te ih se kloni. Kloni se i mahalskih akšamlija šlihtara (a i oni njega jer znaju da je ters i cicija) koji po principu “kad je džabe, i sirće je slatko” tiho i nenametljivo obilaze druge pecirakijaše, molećevim pogledom očekuju da ih domaćin pozove za rakijski kazan, a kad se to desi, a rijetko se desi jer su takvi krajnje neomiljeni u pecirakijskim društvima, niko sretniji od njih
, u susret mi ide komšija M., tromo, nesigurno, klecavo. Krenuo dobri starina na akšam u džamiju, mršti se, vidim šapuće nešto, sasipa huju u bradu, a znam i zašto.</p>
<p>– Merhaba, M.</p>
<p>– Merhaba! Kako si?</p>
<p>– Evo, vidiš! Krečenje i to!</p>
<p>– Znaš šta? Bog će biti milostiv prema nama!</p>
<p>– Nadam se!</p>
<p>– Prvo, država nam je k’o ova rupa! Niko je ne zakrpi! Drugo, valja biti hrabar, valja biti gazija, pa klanjat’ okružen rakijskim kazanima! Eto, odoh, kasnim!</p>
<p>Idem dalje. Tik do M. kuće, komšija B. u garaži peče rakiju, krušku. M. i B., bezbeli, ne govore. Doduše, nisu ni u sukobu. Ponašaju se kao da onaj drugi ne postoji pa nema svađe. Pametno. Ja, opet, govorim s obojicom, samo različitim jezicima.</p>
<p>B. je pragmatik. Oduvijek. Ne zanimaju ga ni priče ni skupovi koji ne mirišu na pare ili, još gore, mirišu na pare iz njegovog džepa, te ih se kloni. Kloni se i mahalskih akšamlija-šlihtara (a i oni njega jer znaju da je ters i cicija) koji po principu “kad je džabe, i sirće je slatko” tiho i nenametljivo obilaze druge pecirakijaše, molećevim pogledom očekuju da ih domaćin pozove za rakijski kazan, a kad se to desi, a rijetko se desi jer su takvi krajnje neomiljeni u pecirakijskim društvima, niko sretniji od njih.</p>
<p>– Krečiš, komšija, krečiš – veli mi B. dok prolazim pored njegove garaže iz koje izbija nesnosan smrad užeglog, fermentiranog voća, pa, ne čekajući odgovor, poče, zažareno i granajući rukama, pričati o izvrsnom kvalitetu rakije, o kruškama koje je slučajno i pojeftino kupio negdje u okolici Gradačca (poznajući ga, ne bi me čudilo da ih je i zdipio), a i o odličnom kvalitetu šljiva do kojih je također došao slučajno i pojeftino, pa zadovoljno pokazuje na desetak kaca poredanih u avliji. I još veli, destilirat će ih, “uz Božiju pomoć”, kad završi s pečenjem kruškovače.</p>
<p>– Sve bi to propalo! A zar nije bolje ovako?! Zar nije sevab spasiti od propadanja ono što se spasiti može?! Slažeš li se?!</p>
<p>– Svako zna svoje. I neka svako radi svoj posao.</p>
<p>Osvanu i Kurban-bajram. Lijepo, prozračno jutro. Skupa s M. spuštam se ka Arslanaginoj džamiji. Vidim, i B. je poranio. Istovara iz kombija vreće sa svježim šljivama, prti ih na leđa i istresa u kace</p>
<p>M. ga siječe pogledom uzduž i poprijeko, drobi od huje nešto u bradu, a ja mu šapućem:</p>
<p>– Pusti. Neka ga. Svako zna svoje i svako će naći svoje.</p>
</div><!-- entry-content -->
<footer class=)
Prethodni članak
TOG DANA KOD STARE ČESME NA VRATNIKUSljedeći članak
Kad spasiš dijete ubici
PROČITAJTE I...
SAMO SE ISTI PREPOZNAJU I RAZUMIJU
Samoća je neka vrsta smrti. Odeš u džamiju, u šetnju, vidiš se s prijateljima, ali kad se kahve popiju i priče ispričaju, tromo, bezvoljno, jer znaš šta te čeka, vraćaš se u nešto iz čega si tek nakratko i prividno pobjegao
Treći dan na Majevici i jedno bure za četnike
“Uskoro će krenuti”, dobaci vojnik koji je bio do nas, “uvijek kreću nakon što prestane artiljerijska priprema.” Palo je još nekoliko granata, a onda je sve utihnulo. Čulo se samo pojedinačno puškaranje koje je dopiralo s naše lijeve strane; stari recept koji su oni koristili za odvlačenje pažnje, mada mi nismo bili tako naivni da u to povjerujemo