Protiv ovog kratkog pamćenja ističem književnost kao dugo pamćenje, jer književnost nije tek slika stvari, već stvari proživljene iz dubine njih samih, ona je stvarnost proživljena iz dubine same stvarnosti; književnost je istinska stvarnost jer sadrži sud, osjećanje i strast, to je stvarnost sa smislom. Živa je istina koliko je malo važno da li je ta stvarnost proživljena u mašti, u praksi ili u duši, ono što je pisac napisao jeste ono što je on proživio unutar sebe u određenom času i na određenom mjestu svoje ili neke druge zemlje. Rezultat je pamćenje tog časa, jedno strpljivo, neumitno pamćenje, jer je književnost strpljiva i neumitna