Jedan dan prišao mi je Nebojša, momak iz druge raje, malo stariji od mene, i pitao me da li bih kupio njegove kopačke “Puma”. Dobio ih je iz Njemačke, koristio ih, ali su mu postale male. Tražio je za njih vrtoglavih sedam hiljada dinara. Otkud mi te pare? Ipak, bile su dosta jeftinije od novih u “Slovenijasportu” u Skenderiji. Otrčao sam kući. Znao sam da starog nema, možda će stara omekšati
, neki <em>deal</em> se napravio, tako da su kopačke ipak ostale kod Nebojše. Propao sam k'o stari kauč. Ponovo nazad u obične tene.</p>
<p>Nekoliko mjeseci kasnije, stavilo me na voz za Beograd, na moje prvo samostalno putovanje, u posjetu noni Tini. Dočekala me na stanici sutradan s velikim osmijehom na licu i pravac Tašmajdan, gdje je imala jednosoban stan. Već godinama nije živjela u Sarajevu, radila je u Skupštini koja je bila u blizini. Kako je svako jutro išla na posao, ja sam imao vremena da se smucam naokolo po gradu kojeg nisam poznavao, vozikam trolejbusima držeći u ruci kartu “zvečarku” za više vožnji.</p>
<p>Nakon što sam se više puta izgubio, nisam išao dalje od Terazija. Jedan dan ugledah u prodavnici sportske opreme kopačke. Adidaske. Crne s bijelim štraftama – drugih boja tih godina nije ni bilo. Imale su šest crvenih krampona koji su se mogli mijenjati uz pomoć specijalnog ključa. Pao sam na nos. Vraćao sam se u radnju da ih gledam i puštao uzdahe.</p>
<p>Posljednji dan pred odlazak nona me pitala šta bih htio da mi kupi za poklon. K’o iz topa sam odvalio: “KOPAČKE!” Otišli smo do prodavnice i desilo se čudo nad čudima. Kupljeno! Urlao sam od sreće, takve kopačke niko u raji nije imao. Kupili smo i dva seta krampona za zamjenu kad se postojeći izližu. Sjeo sam sutradan na voz, mahao nona Tini, kojoj je bilo beskrajno drago što me toliko usrećila.</p>
<p>Čim smo prišli Mjesnoj zajednici Džidžikovac, zastao sam da obučem kopačke. Što smo se više približavali igralištu između zgrada broj 5 i 9, srce je jače lupalo. Primijetio sam raju kako igraju lopte. Zatrčao sam se i uskočio u teren sa svojim novim kopačkama, s osmijehom razvučenim od uha do uha. Ali nešto nije bilo u redu. Više niko nije igrao lopte u kopačkama. Prošla moda! Zbunjen i šokiran, dugo sam sjedio na kamenu i pokušavao shvatiti šta se desilo. Kopačke su završile u ladici godinama čekajući na bolja vremena, na povratak mode koja se više nikad nije vratila.</p>
</div><!-- entry-content -->
<footer class=)
Sljedeći članak
JEDNA PORODIČNA PRIČA IZ 1878. GODINE
PROČITAJTE I...
SAMO SE ISTI PREPOZNAJU I RAZUMIJU
Samoća je neka vrsta smrti. Odeš u džamiju, u šetnju, vidiš se s prijateljima, ali kad se kahve popiju i priče ispričaju, tromo, bezvoljno, jer znaš šta te čeka, vraćaš se u nešto iz čega si tek nakratko i prividno pobjegao
Treći dan na Majevici i jedno bure za četnike
“Uskoro će krenuti”, dobaci vojnik koji je bio do nas, “uvijek kreću nakon što prestane artiljerijska priprema.” Palo je još nekoliko granata, a onda je sve utihnulo. Čulo se samo pojedinačno puškaranje koje je dopiralo s naše lijeve strane; stari recept koji su oni koristili za odvlačenje pažnje, mada mi nismo bili tako naivni da u to povjerujemo